Razlikujemo se po izgledu, karakteru, načinu razmišljanja, a potom po načinu ophođenja i delanja, a kao rezultat svega - po uspešnosti. U materijalističkom pogledu na svet ideal je imati i biti "neko", u takvom poimanju postojanja te dve kategorije se poistovećuju jer se ne pravi razlika među njima. Uspeh se željom ne može postići ni postati već samo činjenjem i poistovećivanjem sa tim vrednostima. Kada čovek dostigne određene vrednosti tada je on deo njih, tada mu nisu potrebne potvrde drugih, kao što nam npr nije potrebno da tražimo uveravanje da smo ljudska bića jer to već činom razmene emocija, korišćenjem inteligencije i komuniciranjem, imamo svi svest o toj istini (predstavi). Upravo zbog svega tek kada čovek postane svestan sebe, svoje moći i kontroliše je, tek tada "jeste" - sve dotle i ostalo - "nije". Dokle god neko traži potvrdu odnosnih vrednosti to daje odgovor da ih osoba definitivno nije dostigla i da im pridaje puno pažnje, (postoji želja). To su opterećujuće želje da se "bude", a ne čini se ništa da bi se stvarno i "bilo". Traženje potvrde od drugih je potreba koja dolazi "iznutra", to nije poziv spolja. Nisu to okolnosti kada čovek prepozna opštu potrebu, nije ni je impuls koji budi sa ciljem menjanja nečega ličnog. To je lična težnja da se ništa ne promeni, da se zadrži postojeće stanje, proistekla iz straha da čovek bude odbačen, (instiktivno buđenje sistema samozaštite).
Promena koje se čovek najviše plaši će definitivno i nastupiti - strah će se uvek materijalizovati u događaj. Da bi se efekti promena minimizirali potrebno je samo promeniti svoj stav, pripremiti se za nastupajuću promenu, a to je lični čin i čoveku za takvo veliko delo nisu potrebni drugi. Njegova je lična stvar i to što se rodio i to što će umreti, pa je sve što čini njegov lični čin.
Fizički izgled i ponašanje karakterišu pojavnost, a naglašenost ega ponajpre se uoči. Iako skriveno biće u biću, ova unutrašnja pokretačka energija, manje-više je izražena kod svakog. Izraz potrebe čoveku da se dokaže, da bi uspeo ili opstao, kada već sve to ne uspeva na drugi, prirodniji, način. U isto vreme, ego je predstava o sopstvenoj veličini. Funkcija koja često zaslepljuje čula kojom se svi realni potencijali i sve moći pojedinca potčinjavaju i usmeravaju da bi podgrevale tu umišljenu vrednost, sa jedinim ciljem odbrane Velikog i nedodirljivog Ja.
Prepoznajemo ga uvek, bilo da je naglašen ili pritajen. Ukoliko se ne ispolji na okruženje, ispoljiće se ka unutra. Lepeza iskazivanja je jako široka, karakteristične su nijanse od nadmenosti do bledila pojavnosti. Ali u suštini, uvek je isto jer ponašanjem čovek brani sebe, pa je ego i komandant samozaštitnog sistema odbrane Sebe. Zato je ego histeričan jer čuva Sebe kao vrednost koja mu je poverena (ili koju je poverio sam sebi), a tek posredno ličnost. Upravo zbog svega su u prvom planu i nametajuće izjave ili stavovi o Sebi u cilju negiranja svega ostalog. Ukoliko prva reč nije "Ja" i ukoliko rečenica nije afirmativna, u smislu potčinjavanja prvom licu, tada rečenica obavezno počinje negacijom - svega! (Tako se identifikuje jer ne voli da se krije. A kada mora to da čini, onda je to nerado i "vlasnik" je prava tempirana bomba").
Uverenje da ne postoji ništa drugo, tj da sve drugo nije važno, sužava nam svest o tome da je razlika osnovni element postojanja i uslov rasta. To je karika koja mnogima nedostaje pa i doživljavaju iznenađenja koja obično uvedu u neprijatne situacije jer ego ne misli o drugima, nema predstavu da i drugi imaju iste ili slične probleme i potrebe, ako ne i veće.

Ja mogu sve - jer sam najbolji)
Zato meni s pravom pripada sve.
Ja znam sve i uvek sam u pravu ...
Zato biće uvek onako kako Ja kažem, (pošto drugačije ne može biti!)
Ja Sam Sebi najvažniji! (Naglašenost ego-izma).
Pravo na isključivost imam samo Ja. (Bilo kakve varijante i konstrukcije nisu dozvoljene, a ukoliko su u suprotnosti biće beskompromisno odbijene, pa i sasečene u korenu, svim sredstvima).
Negodovanja nema jer odbrambeni mehanizam Velikog Ja je programiran da automatski onemogući protivnika u samom pokušaju. Nametanje Svog stava mora izazvati strah kod drznika jer je On nedodirljiv.
Primetio sam da ima stalnu potrebu da nekoga okrivljuje; neko mora da ispašta za primer drugima, (on je inace nedodirljiv), jer ukoliko nema posledice (kazne), nikakava pretnja nema smisla - eto, kako se ne proizvodi strah. Upravo pretnjom, ego pokušava da sankacioniše svaki pokušaj ili želju pa čak i pomisao od mogućeg ugrožavanja. Svaki strah ga povratno histerično podstiče i jača još više. Dakle, neko mora da ispašta ili da svešću dominira uverenje o mogućim posledicama. Neće valjda Ja da bude kriv, to je besmisleno i nespojivo. A pošto "Ja" nije kriv, znači da je kriv neko drugi (uvek je krivica u drugome), jer negacija ega je zabranjena.
Ako nije: Ja, onda je ključna: Ne! Reč koja mora biti naglašena, odsečna jer se izražava Njegov stav o nepomirljivosti i neprihvatljivosti bilo čega drugog.
Znate, Veliko Ja samoobožava sebe i smatra da je prirodno da ga svi vole, da ga poštuju, da mu se laska, da mu se ne dira u sujetu, da mu se najdirektnije i najponiznije prizna dominantnost (dok On sa prodorno plavim očima, pomalo naboranim čelom, nakostrešenih obrva, stistutih usana, polupodignutog, zamišljenog pogleda uprtog u Nebo, sve to osluškuje, u stilu: "Šta ono rekoste?"). To je poza, jer Veliko Ja voli da pozira! Pazite, i tim stavom on vam daje do znanja da sa njim nema zezanja. On je sveznajući, svemogući, on je autoritet, pa vam stoga neće uspeti da mu dokažete ono što on ne želi. Sve van Velikog Ja ima mesta u "ostalo" neko ili niko, jer Njegovo Visočanstvo negira sve što može kod sagovornika da podstakne nameru bilo kakvog suprotstavljanja. Nema mestu crvu sumnje jer je autodestrukcija zabranjena, pa je sva komunikacija jednosmerna, ka napolje. Kapije ulaska u "zabranjenu zonu" su dobro čuvane. Stav o Sebi je isključivo zauzet samim Sobom, bilo kakvo buđenje preispitivanja Velikog Ja je apsolutno nedozvoljeno.
Veliko Ja se Mora slušati, mora biti u centru pažnje, a za to mu je potrebna publika i scena. Auditorijum mora biti programiran da ga bez razmišljanja ohrabruje, kada on (dominantna figura), kobajagi, kao zastane, (on je inače neumoran, zato je i nesavladiv - jer puno vežba), a to zastajanje je programirano da se oslušnu reakcije drugih, (šalom li se šali neko?). Smisao nije u tome, da li se ostali slažu, jer se to predpostalja kada su već tu, (i morali dođu), već da se aklimacijom potvrdi dominacija i superiornost. Veliko Ja to ne radi često jer mu to nije potrebno, pošto jako dobro "zna" da ništa ne može biti drugačije.
Jer jednostavno nema ko da mu kaze, i nema nacina kako da cuje.

Car Lazar, 1979 (u to vreme nismo znali za kvačice slova...)

---