U ovom članku opisujem proces za koji primećujem da je u većoj ili manjoj meri prisutan u mnogim porodicama. Ako se ne prepoznajete do neke mere u tome, verovatno ste imali iznadprosečno kvalitetno vaspitanje. U tom slučaju, ovaj članak može vam pomoći u razumevanju ponašanja drugih ljudi.

 ---

Zbog uslovljavanja ljubavi i nezrelosti vlastitih roditelja, većina ljudi do neke mere nauči povezivati ljubav sa podređenošću i igrama moći, što je razlog nesvesnim otporima prema intimnosti i otvaranju drugoj osobi.

Roditelj koji se boji da ljubav znači ropstvo, bojaće se u potpunosti voleti čak i svoje dete, posebno zato jer su deca 'po definiciji' zahtevna. Tada će roditelj verovati u svoje pravo, pa i smatrati prioritetom, da 'nauči dete da ne može biti sve po njegovom', čak i kad se radi o detetovim prirodnim potrebama i malim željama. To je još uvijek prilično uobičajen pristup u odgoju.

Roditelj može čak i prirodno dečje nezrelo ponašanje shvatati kao nešto pogrešno i neprihvatljivo, stvarajući negativan stav prema detetovoj osobnosti, što je rezultat kombinacije slijedećih uzroka:
- projiciranjem nezrelog očekivanja savršenstva od drugog ljudskog bića (koje je još jače jer se od deteta očekuje puno više ljubavi i dobrih osobina nego od stranaca),
- projektovanjem osećaja prema vlastitim roditeljima (naročito ako su oni bili nezreli i osoba se postavljala u roditeljsku ulogu prema njima),
- negativnih osjećaja prema vlastitom unutarnjem detetu i njegovim potrebama i zahtevima.

Roditelj kod kojeg su ove karakteristike prisutne može početi da doživljava sebe kao žrtvu kad njegova očekivanja nisu ispunjena, te pripisivati detetu prkos i negativne namere, što postaje sve naglašenije kako se odnos pogoršava (što je za očekivati ako dete nije previše uplašeno da ne pokazuje otpor).

Na dete je to strahoviti pritisak i ono reaguje konfliktom između ljubavi i slepog poverenja, te besa i želje za dokazivanjem. Ako istražimo oba ta osećaja, verojatno ćemo ih opisati otprilike na sledeći način: ili su oni u pravu, tj. sa mnom nešto nije u redu; ili nisu u pravu, ne vole me i okrutno se ponašaju – ali što to govori o meni ako moram živeti u takvim uslovima? – u oba slučaja, zaključak deteta je da ne zaslužuje ljubav.

(U transakcijskoj analizi, osoba se s vremenom počne sve više priklanjati jednom od ta dva zaključka, što vodi fiksiranim 'životnim pozicijama':
- (ja sam OK, drugi nisu OK) ili
(ja nisam OK, drugi jesu), uz mnogo ređe mogućnosti (niti ja nisam OK, niti drugi) i (poželjna i zdrava pozicija, tj. ja sam OK, a i drugi su).

Suvišno je reći da su obe samo maske. Moje je mišljenje da dominacija jedne od tih pozicija postoji samo u spoljnjem ponašanju, dok je ispod površine i dalje prisutna unutarnja borba.)

Na taj način dete tako i samo stvara zaključak da je ljubav ropstvo i počinje se bojati poniženja i stida ako sebi dozvoli da voli (pritom poniženje ne bi proizlazilo samo iz ponašanja druge osobe, nego i od negativnog stava prema sebi kao posledica prethodnog zaključka), te se tako obrazac prenosi u njegov život i na sledeće generacije.

I kod deteta i kod roditelja u takvoj situaciji s vremenom će se razviti otpor čak i bilo kakvom pokušaju mirnog razgovora i razumevanja, iz straha da će bilo kakav stupanj pomirenja i razumevanja voditi ponovnom poniženju i ropstvu. Pogotovo je u takvim okolnostima teško priznati svoju ulogu u problemu, zbog težine emocija i energije koju ulažemo da odgovornost prebacimo na drugu osobu kako bi izbegli osećaj krivice i osvescavanje onog dela sebe koji je u strahu da s nama nešto nije u redu.

Taj dečji deo nas, koji svet vidi crno-belo oseća da je ili ono u pravu ili druga osoba, prema tome ako priznam svoj deo greške, ja sam loš, što vodi ne samo aktiviranju osećaja krivice, stida i manje vrednosti, nego dete veruje da bi to značilo da bi moralo dopustiti nastavak ponižavanja.

Tog konflikta se ne možemo rešiti sve dok ne prihvatimo i izlecimo i onaj najčešće duboko potisnut deo koji oseća da smo mi ti s kojima nešto nije u redu – iz čega sledi da ne zaslužujemo ljubav, da smo manje vredni, lošiji od svih drugih – lako je to poverovati u vrlo ranom dobu, kad su svi oko nas veliki kao kuća i samouvereno se ponašaju. (Nezreli roditelji to potiču naglašavanjem svoje moćnije pozicije kroz suptilno potcenjivanje deteta, pa i otvorenim izricanjem negativnog mišljenja o detetu.)

Dok god taj deo nas postoji, te emocije će s vremena na vreme dolaziti bliže površini, na što ćemo reagovati automatskim osnaživanjem one suprotne podosobnosti. Ključna greška je u pokušavanju da se napravi izbor između jednoga i drugoga. Ako to pokušavamo, konflikt neće biti rešen zato što niti jedan od njegovih delova nije deo našeg istinskog identiteta.

U Soulworku se konflikt rešava tako da se, istražujući obe strane zajedno, postupno približavamo otkrivanju uzroka rascepa i našeg izvornog identiteta, koji je prekriven dubokim osećajem 'ja ne mogu biti ja'.

Čini mi se logičnim da bilo kakva neravnoteža prema jednom obliku nezrelog ponašanja ima svoju protivtežu u suprotnoj tendenciji, koja je potisnuta. Drugim rečima, naizgled popustljiva i slaba osoba najverovatnije potiskuje duboke osećaje agresije i neprijateljstva, a agresivna osoba potiskuje strah i nesigurnost. Ređe se događa da se radi o konfliktu između zrelog i nezrelog dela ličnosti (npr. pušenje, ovisnost o hrani i sl); u tom slučaju verojatno postoji još dublja nivo konflikta, koje je konkretno nezrelo ponašanje samo površinski izraz.

Isti proces se aktivira ne samo u odnosu s roditeljima (premda je tada u pravilu najjači) nego u svim drugim situacijama koje podsećaju na izvorne okolnosti, čak i ako je jedina sličnost u postojanju mogućnosti da možda nismo u pravu.

Svi su ovi procesi vrlo suptilni, osim u trenucima krize, i većina ljudi se voli zavaravati da kod njih ne postoje samim time što su ih prilično retko svesni.

Dete čiji su roditelji izrazito nezreli osećaće se gurnuto u ulogu roditelja, što izaziva ljutnju, težak osećaj odgovornosti, koji vodi krici, (te sve jače osuđivanje roditelja, zavisno od toga koliko osoba dopušta to da oseti). S obzirom na dečju sklonost crno-bijelim zaključcima i generalizaciji, to vodi proširivanju negativnog stava na okolinu i sve tuđe iracionalne postupke, rezultat čega je nezdravo moraliziranje. Isprazni intelektualizam jedna je od varijanti ove situacije – beg u intelekt od emocija, čije osećanje i izražavanje osoba nauči doživljavati kao slabost i nezrelost. Komplementarno ponašanje moraliziranju je kriminal – čin prkosnog deteta koje svu odgovornost prebacuje na okolinu i opravdava svoje ponašanje osećajem nemoći da dobije ono što mu je potrebno u nepravednom svetu.