Dakle, dve osnovne ljudske potrebe jesu:
Primarna je potreba ljudskog bića za odnosom, bolje rečeno za povezanošću u odnosima. Ono želi biti emocionalno povezano s bliskim osobama. Potreba za povezanošću kod većine ljudi snažnija je čak i od potrebe za celovitošću. Ona je toliko snažna da će se mnogi ljudi povezivati s bliskim osobama na najgore moguće načine, samo da zadovolje ovu svoju potrebu. Paradoksalno je to da je čak i takozvana "toksična povezanost" bolja od nikakve. Stoga danas popularna ideja o jednostranom i ponekad nasilnom "kidanju veza" ne može dovesti do optimalnih rezultata. Toksične vezanosti svakako treba rastvoriti, ali zatim
je neophodno rekreirati zdravu povezanost. Upravo je povezanost
ta koja dovodi do željne slobode i kvalitete života, a ne
nepovezanost. Pored povezanosti u odnosima svi ljudi imaju
potrebu biti ono što jesu i žele da ih okolina prihvati takvima
kakvi jesu. Duboka je unutarnja potreba ljudskog bića da mu
bude dozvoljeno biti ono što jeste, da ne mora odustati od sebe i
svoje izvorne osobnosti, da se može izraziti takvo kakvo jeste i
biti prihvaćeno (voljeno) takvo kakvo jeste. Ako to iz nekog
razloga nije moguće, doći će do zastoja u razvoju.
Ljudi bivaju opsednuti onime što im je onemogućeno i neće se moći razvijati sve dok njihova potreba za celovitošću ne bude zadovoljena. Kako dolazi do necelovitosti (gubitka osobnosti), odnosno zašto se stvaraju toksične povezanosti? Ljudska potreba za ljubavlju i odnosom toliko je snažna da će se nastojati ostvariti pod svaku cenu. Mi želimo da nas bliske osobe – partneri, roditelji, deca, prijatelji – vole i podržavaju u emotivnom smislu. To pogotovo želi dete koje je tek rođeno, čak i dete tek začeto, u razvojnoj fazi koju uglavnom ne smatramo toliko bitnom za duševni i emotivni razvoj deteta, već je više povezujemo s fiziološkim. Ukoliko su bliske osobe u stanju voleti nas bezuslovno, prihvatiti nas onakve kakvi jesmo i entuzijastički nas podržati u našim nastojanjima, tada će naši odnosi biti skladni, a povezanost zdrava. Međutim, ukoliko roditelj detetu uslovljava ljubav i prihvata ga samo ako ispunjava njegove zahteve i očekivanja, a u suprotnom ga odbacuje ili čak tiranise, tada će se povezanost pretvoriti u nezdravu, toksičnu i opterećujuću te će osobi kao detetu, ali i kasnije kao odraslom biću, onemogućiti ostvarenje mnogih ciljeva. Paralelno s nezdravom povezanošću dolazi i do gubitka identiteta, do odbacivanja nekog dela vlastite osobnosti – obično onog koji bliske osobe nisu u stanju prihvatiti. Na primer, ukoliko je u našoj porodici vladalo pravilo prema kojem nije dozvoljeno slobodno misliti, otcijepićemo aspekt osobnosti koji želi biti nezaviisni mislioc. Ukoliko nije dozvoljeno slobodno izražavati
vlastite emocije, otcepićemo takav deo sebe, a ukoliko nije
dozvoljeno biti kreativan, odbacićemo vlastitu kreativnost. Ako
roditelji dete smatraju praznom pločom koju treba
isprogramirati po vlastitim merilima i ne prihvataju ga kao svesno
biće koje ima vlastitu osobnost, tada dete može zaključiti da
biti to što jest nije poželjno. Kako je naša primarna potreba
ipak ljubav i osećaj povezanosti (prihvaćenosti), tada ćemo
odbaciti, potisnuti ili otcepiti deo sebe koji smatramo
neprihvatljivim jer smatramo da ćemo time obezbediti roditeljsku
ljubav i pažnju. Naša povezanost s roditeljima tada postaje
utemeljena na nekoj vrsti kupoprodaje koju prate strogi uslovi i
pravila – tačno se zna što je dopušteno, a što ne, što smemo,
a što nam je strogo zabranjeno, koji deo svoga bića moramo
držati skrivenim, a kakvima se moramo prikazivati.
No, otcepljivanje određenog aspekta vlastite licnosti nimalo ne umanjuje našu potrebu za njime, jednako kao što uslovljena ljubav nimalo ne umanjuje našu potrebu za povezanošću. Žudnja za izgubljenim delom ponekad se pretvara u destruktivne oblike ponašanja. Kako smatramo da je izražavanje dotičnog aspekta našeg bića nepoželjno unutar porodice ili društvene zajednice, takva se potreba pretvara u podsvesnu opsesiju. Stoga je ponekad zadovoljavamo putem poroka. Ako je u našoj porodici neprihvatljivo izražavanje ljutnje, snažnog suprotstavljanja ili zdrave agresivnosti, tada ćemo otceptiti deo osobnost koji ima potrebu da brani svoje vrednosti i integritet. Međutim, naša potreba za tim delom neće biti ništa manja, ona samo neće smeti biti izražena u trenucima kada je to opravdano. Stoga ćemo je izražavati u nekim drugim oblicima i trenucima u kojima je ona možda potpuno neopravdana i neprikladna – na primer, pićemo alkohol i pod njegovim uticajem postati izuzetno agresivni. Neke se osobe drogiraju kako bi na taj način ostvarile kontakt sa "zabranjenim" delovima vlastite duše. Neke osobe postaju zavisnici gledanju televizije ili filmova, emocionalno se poistovjećujući s izmišljenim likovima, nesvesni da čitavo vreme pokušavaju ostvariti kontakt s izgubljenim delovima samoga sebe. Svi primarni oblici povezivanja postaju našim uzorima za sve sekundarne. Pod primarnim oblicima smatram povezanost s roditeljima koja se ostvaruje u prenatalnoj fazi i najranijem djetinjstvu. U sekundarne oblike spadaju sve povezanosti koje stvaramo kroz odnose koje sami odaberemo – prijeteljske, partnerske i, kasnije, roditeljske (s vlastitom decom). Evo primjera. Neko
dijete ima roditelja suprotnog spola koji je emotivni
tiranin. Premda u prirodne roditeljske dužnosti spada kreiranje
dužnosti i pravila za dete, roditelj tiranin ne dozvoljava
vlastitom detetu niti minumum prava na vlastitu volju – on donosi
sve bitne odluke i određuje u koju će školu ići dete, kakvim će
se slobodnim aktivnostima baviti ili s kime će se družiti. Takva
osoba može imati mlađeg brata ili sestru i konstantno
ga tiranisati – na vidljive i suptilne načine.
Takve osobe često stvaraju partnerstva s osobama koje ih vole na način koji su primarno upoznali. One se simbiotički vežu za takve partnere i premda se ponekad konstantno žale na kvalitet svoje veze, teško je prekidaju. S druge strane, psihološki profil takve osobe može ukazivati na potencijalnog lidera, ali uticaj autoritativnog roditelja ponekad u potpunosti blokira takvu osobu. Pored haotičnog partnerstva, ona možda neće moći ostvariti sebe na profesionalnom planu. Dolaskom na tretman ona može reći da je "nešto koči" u profesionalnom napretku, ali sve što ona o tome može reći jeste da oseća hroničnu nesigurnost i nepoverenje u sebe, a ne zna zašto. Stoga se ona nastoji zadovoljiti poslovima koji je guraju u drugi plan, ali takvim poslovima konstantno nešto nedostaje – ili je dobro plaćena, ali u nemogućnosti da se ostvari kreativno, ili jest kreativna, ali nije u stanju adekvatno naplatiti vlastiti rad, a najčešće ima posao u kome je niti kreativna, niti dobro plaćena, već radi za autoritativnog šefa koji je na sve moguće načine izrabljuje. Da li bismo ovakvu osobu trebali doživeti
kao nezdravu?
Detetu je povezanost i ljubav roditelja na prvom mestu. Također, detetu je percepcija roditelja kao dobre i psihički zdrave osobe od izuzetne važnosti. Najgore što roditelj detetu može učiniti jest naterati ga da ga percipira kao zlog ili ludog. Dete će i najneobičnije oblike ponašanja koje doživi od svojih roditelja nastojati interpretirati kao pozitivne – smatraće da roditelj deluje iz ljubavi, što god činio. Stoga je naše toksično povezivanje, u navedenom slučaju temeljeno na nesvesnoj percepciji ljubavi kao tiranije, još uvek zdrava reakcija na nezdrave porodicne okolnosti. Dobra je vest da se ovakva povezanost da transformisati u kasnijem dobu, na siguran i skladan način, ukoliko osoba želi preuzeti minimum odgovornosti za vlastiti život pa je spremna da u svoje ponašanje uvede ponešto dodatne discipline. Današnji elementi licnog razvoja omogućuju transformaciju neprirodne povezanosti u zdravu i prirodnu, paralelno s povratkom otcepljenog dela licnosti, njegovim emotivnim sazrevanjem i integracijom u svakodnevni život. Takođe, oni omogućuju trajno rešenje problema koji nastaju pod uticajem navedenih okolnost jer osobu stavljaju u poziciju aktivnog subjekta vlastite promene, što na kraju omogućuje da osoba uči na vlastitim iskustvima. 
|