Kako se samopouzdanje samopovređuje?

Procena sopstvene vrednosti povezana je sa samokriticizmom. Ukoliko je ličnost konstantno izložena težini etiketa koje osoba daje samoj sebi, kao što su: “nevoljen si”, “nisi dovoljno dobar”, “sve pogrešno činiš”, samopouzdanje će biti jako nisko. Ovakav unutrašnji govor može se tumačiti kao zlostavljanje samog sebe, nasilje nad sopstvenom ličnošću. U ovom procesu nekorisnog samokriticizma, forme nasilja su različite, a ishod uvek isti. Nerealna slika o sebi, nedostatak samopouzdanja, realno niži rezultati i teže ostvarivanje životnih ciljeva.

Etiketiranje sebe

Etiketiranje je uvek bolno, bez obzira da li etikete dolaze spolja, od bliske osobe ili iznutra, od sopstvenih misli. Etikete su zapravo sudovi, osude koje limitiraju, obeležavaju osobu na različite načine. Mogu se tumačiti kao teret koji sputava razvoj ličnosti, ali i kao granice, nepotrebni okviri koji ukalupljavaju ličnost.

Kako se odvijaju unutrašnji procesi etiketiranja?

Procena lične nepodobnosti – kada osoba ocenjuje sebe na destruktivan način, posledice su daleko veće nego što se to naizgled čini. Negativne procene sopstvene ličnosti, jednake su proceni sopstvene nepodobnosti da se funkcioniše u svetu. Pod težinom etiketa, osoba će početi da ocenjuje sebe na taj način, te će sa etiketom “ne vredim, ne zaslužujem ljubav”, krenuti da kreira takve scenarije. Pri ulasku u značajne relacije, javljaće se sumnja, nesigurnost, unapred zacrtan kraj priče.

Šema samoetiketiranja utiče na tumačenje događaja, odnosno događaj se tumači kroz unapred date etikete, dok događaj sam po sebi zapravo nema nikakav uticaj. Reč je o logičkoj pogrešci, o generalizaciji, minimiziranju, tunel viziji…Negativni događaji (kao što je npr. gubitak posla) ocenjuju se kao rezultat ličnih nedostataka. Ujedno, utiču istovremeno na više aspekata života (globalni su) i permanentni, odnosno nepromenljivi. Pozitivni događaji su eksterni, prolazni i situacioni (splet okolnosti). Etikete se potvrđuju uverenjem koje održava tumačenje negativnih događaja, dok pozitivni događaji, kako su prolazni i nemaju veze sa osobom, nikada ne mogu da ih opovrgnu.

Začarani krug samodegradacije – ako osoba sebe označi kao beznačajnu, njena ponašanje će biti usklađena sa ovom idejom, što će kod drugih dovesti do reakcija koje potvrđuju tu ideju, te će se osoba, uzevši ovu potvrdu još više samo-degradirati.

Šta osobu dovodi u posebno ranjivu poziciju?

Postoje etikete koje su toliko snažne, da se kritika spolja, od strane drugih, doživljava kao apsolutna istina. Te etikete se odnose na nepromenljive procene bazičnih kapaciteta ličnosti: iracionalan, mentalno bolestan i intelektualno inferioran. Ovakve etikete postaju zaključane u osobi, visokorezistentne na promenu.

Koja negativna emocionalna stanja prate samokriticizam i etiketiranje sebe?

Kada su etikete glup ili nesposoban, takve da se osoba oseća nekompetentno da uspe prevazići životne situacije i zadatke, prateće emocionalno stanje biće anksioznost.

Kada su etikete usmerene na nešto što je socijalno neprihvatljivo (npr. često i kod anksioznosti ideja “Ja sam nesposobna osoba, da neko sazna, mislio bi da sam “lud”), prateće osećanje biće stid.

Kada etikete imaju konotaciju sebičan ili nesposoban da voli, prateće osećanje biće krivica.
Kada etikete ukazuju na neki nedostatak (intelektualno inferiorniji, gubitnik), prateća osećanja biće tuga, očaj, depresivna stanja.

Etikete se smenjuju, te je i više različitih emocionalnih stanja čest miks.

Šta još hrani nekoristan samokriticizam?

Perfekcionizam – postavljanje previsokih, realno nedostižnih standarda kao kriterijuma za procenu lične adekvatnosti; Ideja “Budi broj jedan ili si ništa”, biranje područja života ili više različitih aspekata života u kojima osoba mora biti najbolja. Poređenje sa drugim ljudima je centralni patern ponašanja, sve se kreće od 0 do 10, bez skale raznolikosti između. Ideja “Ona je bolja od mene, ali ja sam ok sa tim kako ja radim ovaj posao”, ne postoji. Ako nisi uspeo da budeš svemoguć-onda si ništa ili “Bez obzira što nisam mogao nešto znati, ja sam to morao znati”. Uspeh je nemoguć ili u najboljem slučaju redak, što osobu dovodi do osećaja da stalno daje manje nego što je potrebno.

Kako do promene?

Ovakav odnos prema sebi dovodi do nižih rezultata, povišene anksioznosti i drugih negativnih emocionalnih stanja. Dati sebi dozvolu za manje savršenstva, biti strpljiv i tolerantan prema sebi, imati negujuć i podržavajuć odnos prema sopstvenoj ličnosti omogućava rast ličnosti, nasuprot sputanosti koju nudi perfekcionizam. Paradoksalno, posledica perfekcionizma je pad motivacije (“Zašto činiti bilo šta, kad nikada nije dovoljno dobro?”), dok je posledica brižnosti i prihvatanja sebe neiscrpni izvor motivacije.

Sveprisutna samoosuda – izuzetno osvetnički, nepravedni, samokažnjavajući govor. Sa svim etiketama, standardima koji su previsoki i niskom slikom o sebi, javlja se ideja da je čitav život van kontrole osobe, odnosno da je promena nemoguća. Kritika preuzima kontrolu nad čitavim životom. Kritika je toliko ukorenjena, toliko uobičajena, kako je uopšte menjati?

Kako do promene?

Osvestiti beskorsnu samokritiku u trenutku kada se javlja i zameniti je drugim mislima je vežba. Samoosuda je takođe nastala vežbom, ponavljanjem negativnog govora o sebi, unutrašnji kritičar je rastao i osnaživao se. Ukoliko je kontrola van osobe, zar nije onda i odgovornost van njenog domašaja? Prihvatiti sopstvenu odgovornost za promenu, za uspeh i neuspeh deo je uklanjanja dubokog korena kritike.

Beskonačno ponavljanje scenarija grešaka – oživljavanje pogrešnih postupaka iznova i iznova, bez opraštanja sebi, bez dozvole da se nekorisne greške zaborave, konstantno samokažnjavanje za prošle događaje.

Kako do promene?

Svi greše. Greške su polja učenja. Kada se iz greške jednom izvuče korist, ona postaje beskorisna. Konstantno oživljavanje grešaka zapravo znači da osoba ne želi da uči, već joj je potrebna stalna senka greške koja vreba kao opomena.

Zašto je promena teška?

Nekada i negativna emocionalna stanja ili misli imaju određenu funkciju u životu. Kada su jednom primljene u službu, samokritikujuće misli imaju funkciju. Na primer, “Ako napustim svoj samokriticizam, neću imati očekivanja od sebe i utopiću se u prosek, a to je za mene neprihvatljivo” ili “Rado bih pozvao tu osobu, ali ne mogu, ona je nešto, a ja sam niko i ništa”. Nakon ovakvih degradirajućih izjava upućenih sebi, veoma je teško zaista načiniti korak van.

Ceremonija degradacije je formalni javni ritual u kom je status neke osobe drastično umanjen ili čak i eliminisan. “Nije više jedan od nas” poruka je koja stoji iza javne osude, a ukoliko osoba ne nađe drugi način pripadnosti, zaista je odstranjena. Povući se je daleko manje bolno nego biti odbačen. Istu službu može imati i proces unutrašnje osude. Ipak, izbegavanje bola jednako je izbegavanju života.

Mr Anđelka Jelčić

dipl. spec. pedagog i porodični psihoterapeut