Za razvoj zrele ličnosti, neophodno je savladavanje tehnika za suočavanje sa životnim izazovima. Nekim osobama to lakše polazi za rukom i za njih kažemo da su rezilijentne. Šta sve podrazumeva rezilijentnost, pročitajte u daljem tekstu.

Svaka izloženost osobe stresu, krizama i traumatskim iskustvima ima potencijal da izazove trajne posledice po psihofizičko funkcionisanje. Posledice mogu biti naročito izražene ukoliko se ugrožavajuće situacije dožive tokom detinjstva i/ili adolescencije. Međutim, da li će do posledica i doći i koliko će one biti izražene i ometajuće za dalje funkcionisanje zavisi od osobina i snaga same osobe. Orijentisanost ka tim pozitivnim aspektima ličnosti predstavlja rezilijentnost. Rezilijentnost, dakle, podrazumeva sposobnost osobe da adekvatno odgovori na stres. To je adaptacioni odgovor ličnosti koji ima zaštitnu ulogu. Međutim, ne može se reći da je taj odgovor urođen – on proističe iz kompetencija koja se oblikuju i usvajaju tokom sazrevanja i iskustva. U tome ulogu imaju već prve godine života i interakcija sa značajnim odraslima. Ukoliko su odnosi topli i podržavajući, rezilijentnost dobija svoju osnovu. Ono što podstiče razvoj rezilijentnosti jesu funkcionalni porodični odnosi, kvalitetno zajednički provedeno vreme dece i roditelja, psihofizičko zdravlje roditelja, školski uspeh i podrška od strane nastavnika, uključivanje u vanškolske aktivnosti, posvećivanje pažnje hobijima, pripadnost prosocijalnoj vršnjačkoj grupi, podržavajuća šira društvena zajednica. Sledi zaključak da je razvoj rezilijentnosti u tesnoj vezi sa formiranjem ličnosti u celini.

Biti rezilijentan nikako ne znači da osoba ne reaguje na stresore i da ne doživljava negativne emocije, već to da se na funkcionalan način nosi sa njima i prevazilazi ih.

Kada kažemo rezilijentna osoba, većini prvo na pamet padne dete koje je raslo u disfunkcionalnoj porodici, izloženo mnogim rizicima (zlostavljanje u porodici, bolesti zavisnosti roditelja, i slično), a koje izraste u zrelu, prosocijalnu ličnost. Međutim, danas je pojam rezilijentnosti proširen na uspešno prevladavanje bilo koje stresne situacije, te se tako može odnositi na tri različite pojave:

Efikasno suočavanje sa životnim stresorima, i kontinuirano pozitivno funkcionisanje uprkos njima – primer je dete kod kog nakon burnog razvoda roditelja ne dolazi do odstupanja u svakodnevnom funkcionisanju na duži vremenski period;
Izrastanje u zrelu i socijalizovanu ličnost uprkos izloženosti rizičnim faktorima;
Uspešan oporavak nakon kriza i trauma.

Pravilno je rezilijentnost posmatrati kao dinamički proces koji se odvija tokom odrastanja, a ne kao stanje, karakternu osobinu ili posebnu crtu ličnosti. Ona je promenljiva i varira u zavisnosti od socijalnih situacija i razvojnih faza. Nekada je više izražena uloga unutrašnje otpornosti, nekad uloga spoljašnje podrške, ali je generalno, za što efikasnije prevladavanje problema, neophodna interakcija oba činioca. To ujedno znači i da se u jednom trenutku u životu može reagovati na jedan način, a u nekom drugom drugačije.

Rezilijentnost karakteriše i adekvatna interakcija između rizičnih i protektivnih faktora koji se javljaju u različitim životnim domenima – porodici, školskoj sredini, vršnjačkoj grupi, društvenoj zajednici i samoj ličnosti. Rizični faktori (na primer, stanovanje u kraju u kom je veoma izražena stopa kriminaliteta) povećavaju šansu za ispoljavanje problematičnih ponašanja, dok protektivni (na primer, visoko funkcionalna porodica) štite pojedinca ublažavajući ili eliminišući uticaj rizičnih. Koja je razlika između protektivnih faktora i rezilijentnosti? Protektivni faktori čuvaju od toga da se dođe u stresnu situaciju, a rezilijentnost omogućava adekvatno suočavanje sa poteškoćama kada se na njih naiđe.

Ono što često ometa sagledavanje osobe kroz njene snage i potencijale, što ujedno može i kočiti put ka formiranju rezilijentne ličnosti, jesu predrasude i etikete koje dobija kako od strane okruženja tako i od osoba koje su u neposrednom kontaktu sa njom (učitelja, nastavnika, trenera, pa i psihologa/pedagoga/socijalnih radnika): ,,Dete neće biti sposobno da prevlada neuspehe svojih roditelja’’, ,,Genetika mu/joj je loša i tu nema nade’’, ,,Možda je sada dobro, ali će ga/je stići sve kad-tad’’, ,,To što se dobro ponaša je samo trenutno, pitanje je dana kada će se vratiti na staro’’.

Mnogobrojna istraživanja pokazuju da ukoliko je odgovor na stres sa kojim se dete/adolescent suoči neadekvatan, produžen i izostane podrška odraslih, efekti će se odraziti veoma negativno na psihosocijalno funkcionisanje, ali i na opštu otpornost organizma prema različitim bolestima kao što su dijabetes, srčani problemi, hormonski disbalans, astma, probavne smetnje, pad imuniteta. S druge strane, ukoliko dete/adolescent ima adekvatnu podršku značajnih osoba i na stres odgovori rezilijentno, fiziološki pokazatelji stresa – pre svega povišen nivo kortizola, puls i krvni pritisak – biće znatno slabijeg intenziteta i kraće prisutni, te neće uticati negativno na dalji razvoj.

Mr Anđela Zlatković