Rad na sebi podrazumeva vraćanje sebi, svojoj suštini. Podsećanje ko smo mi zaista. Podsećanje, jer smo nekada znali. I vraćanje tome. Celovitost. Individuacija. Sazrevanje.

Rodjeni smo sa energetskim nasledjem, koje nas čini manje otpornim na odredjene situacije i dogadjaje. Nešto nas zbog toga toliko pogodi da mi, u funkciji prilagodjavanja životu i okruženju, dobijamo sloj kojim se štitimo. Taj sloj je naša maska kojim se štitimo od toga da nam se bol ne ponovi, da bi bili prihvaćeni, a ne odbačeni; da niko ne vidi kakvi smo zapravo. Jer to kakvi smo zapravo mi nekome se nije svidjalo i kritikovao nas je ili kažnjavao ili odbacivao. Govorio nam je kakvi treba da budemo. I šta sve još ne.

Uopšteno, danas je individuacija čoveka veoma zaspostavljena; život nam nameće standarde i norme mišljenja i ponašanja-toliko i tako, da samo veoma jakog identiteta sa veoma podržavajućim okruženjem, pre svega mislim na porodicu, možemo da se sačuvamo. A to je, priznaćete, retkost.

Svako negativno stanje, naša reakcija-emocija, nam govori da nismo u skladu sa našim Iskonskim, sa našim Autentičnim, u kom smo bili dok nije krenula Dresura. Ja to zovem dresurom, a to je zapravo neadekvatno prilagodjavanje na okolnosti u kojima se izgubimo kao bića. Ali nikada nije kasno da počnemo da se tražimo. To je naš jedini zadatak u životu.

Uplašili smo se? Bili smo tužni, doživeli smo šok? Bespomoćni? Roditelji su nas kritikovali? Stalno? Nikad nismo bili dovoljno dobri i mi smo se povijali pred zahtevima? Ispunjavali smo tudja očekivanja? Krivili su nas stalno? Vikali? Nismo imali dovoljno pažnje? Bili smo sami? Drugovi su bili ljubomorni na nas? Osećali smo se odbačeno? Posle ovakvih situacija, a u odnosu na naše energetsko i ostalo nasledje (ja ovde govorim o energetskom, koje posledično ide u emotivno kao osnova svih disbalansa) mi možda kažemo sebi da više nikada nećemo da se tako osetimo: odbačeno, besno, uplašeno, tužno, povredjeno. Možda se samokažnjavamo. Možda se branimo. Branimo se strahom, branimo se besom, branimo se svakavim emocijama, povlačenjem i to stvara kod nas oklop, sloj, masku. Da se naša tuga i bespomoćnost ne bi otkrila i šta još sve ne. Mi se izdresiramo da se ponašamo i reagujemo na odredjeni način.

Mi smo bili ,,pogodjeni” tamo gde smo najtanji, tamo gde nam je slaba tačka u odnosu na naše energetsko nasledje koje smo dobili rodjenjem. Primećujete li da neki ljudi reaguju na samo odredjene situacije, dok drugi i ne trepnu na njih, ali reaguju na nešto drugo. Brat i sestra, primer. Sestra je veoma podložna osećanju krivice zbog kog se povijala pred tudjim zahtevima kako je ne bi krivili. Ispunjavala je zahteve roditelja kako se ne bi osećala krivom. Imala je i straha od kazne ukoliko ne ispuni zahteve. Na ova osećanja kojima je bila podložna, zalepio se sloj perfekcionizma i prevelike odgovornosti. Da bi bila prihvaćena i da ne bi bila kažnjavana i omalovažavana-a to ju je bolelo, dobila je sloj fiktivnog perfekcionizma, prevelike odgovornosti, samokažnjavanja. Zbog očekivanja drugih potisnula je sva njena intimna stremljenja i želje je potisnula kao nepoželjne. I tako je izgubila svoje autentično i ušla u bolest. Njen brat na te iste stvari i dogadjaje nije imao istu reakciju kao ona. Drugačije nasledje.

E upravo to na šta reagujemo je naša slaba tačka koju treba balansirati radom na sebi. Tako menjamo navike po kojima su nas učili da živimo, tako uzimamo život u svoje ruke, tako se oslobadjamo sećanja predaka i tako postajemo svoji.

Interesantno je da nam život uvek iznova i iznova donosi situacije koje nas najviše pogadjaju upravo zato da bi se izbalansirali i da bi prestali da reagujemo na njih. Zašto je baš tako? Zato što upravo ono svoje što smo zanemarili i potisnuli kao nepoželjno ima veliku energiju, hoće da izadje i da bude prihvaćeno. I upravo tom energijom privlači date situacije. Zato se čudimo i kažemo kako nemamo sreće i kako nas život ne voli. A život nas jako voli i podržava uvek. Samo treba da razumemo kako. Energetski. Da promenimo ploču.

Uvek privlačimo dakle ono gde smo prividno najslabiji. Kada shvatite prvo da je to dobro, da to nije loša sudbina, nego poziv na promenu, sve se menja. Znači, sve što nam se dešava je dobro, samo se ne treba opirati. Treba prihvatiti.

Jung je rekao: ,,Kada ne osvestimo svoje nesvesno ono će upravljati nama i mi ćemo to nazivati sudbinom.”

Mi najčešće odbacujemo neke delove sebe u funkciji prilagodjavanja na okolinu, roditelje itd. U svrhu ,,preživljavanja”. Odbacujemo one delove sebe zbog kojih smo bili kažnjavani, itd itd. Ti delovi za nas su manje vredni, loši. Ne, istina je da ti delovi nisu loši samo nam je neko rekao da jesu i mi smo to usvojili kao istinu i uverenje. I potisnuli kao loše i manje vredno-ne, ja to ne smem da budem.

E upravo smete baš to da preobratite u svoju najveću snagu, jer to ste vi. To je mesto gde je sakrivena vaša duša,to je vaša suština. Koliko god izgledalo da je ,,opasno” prihvatiti sve delove jer su ,,opasni, zabranjeni i neprihvatljivi” naša jedina dužnost jeste da ih osvestimo, prihvatimo i preobratimo u svoju najveću snagu. Jer dokle god potiskujemo, trošićemo ogromnu količinu energije na to i nećemo živeti život koji je zaista naš. Bićemo umorni i iscrpljeni od potiskivanja. Tek kada osvestimo i integrišemo mi sva svoja sećanja i osećanja koliko god ,,strašna“ ona bila pretvaramo u svog najvećeg prijatelja na energetskom nivou. Neprijatelja pretvaramo u prijatelja da radi za naše najveće dobro i za dobro svih nas.

Vrhunac rada na sebi je prihvatanje sebe, a zatim i svake situacije i svakoga. Vrhunac rada na sebi je i stanje zahvalnosti za sve što nam se dešava. Da se osećamo udobno u svojoj koži i svom telu ma šta se oko nas dešavalo tj bez obzira na spoljne okolnosti. Tada preuzmimamo odgovornost za naše reakcije, tada postajemo svesni sebe i ljudi oko sebe. A do tada smo reagovali po automatizmu u skladu sa onim čega smo se sećali; u skladu sa onim što nas je nekada ,,povredilo“. A povredjivalo nas je upravo ono tj. one situacije i ljudi koji su u nama potencirali disbalans koji imamo u sebi.

Rad na sebi je kontinuirani rad koji se nastavlja i posle poseta teraputu, do kraja života.

Radom na sebi mi se vraćamo tamo gde smo bili. Dajemo sebi dozvolu da budemo ono što jesmo bez osećanja krivice ili straha. Jer to je naša jedina dužnost u životu. Da izgubimo nemir usled samoodbacivanja i povratimo celovitost i svesnost o toj celovitosti.

Ne postoji čarobni štapić, ali postoje tehnike koje treba svakodnevno upražnjavati. Upornost i kontinuitet, i želja da pronadjemo izgubljenog sebe. A opomene nas uvek neko stanje ili bolest.

Ja sam uspela, a uspećete i vi. Kao što vidite vi ste odgovorni. Vi ste odgovorni. Ne roditelji, ne učitelji, ne prijatelji. Ja ću vam dati sve raspložive tehnike koje odgovaraju vašem stanju na svim nivoima. I bodriću vas i motivisati i inspirisati, I voditi tim divnim putem pronalaženja sebe.

Ljubica Petrović