Osobenosti ove smetnje nalaze se u formalnoj, povišenoj psihičkoj aktivnosti u odnosu na samog sebe. Bolesnici su preokupirani svojim smetnjama, izlažu okolini najsitnije detalje i traže razumevanje i sažaljenje. Prema njihovom mišljenju, bolesti od kojih pate nisu obične, svakodnevne, već retke, do sada još neotkrivene. Čest je slučaj da bolesnik tvrdi kako je svojim smetnjama doveo mnoge lekare u zabunu, da su se mnogi poznati stručnjaci prevarili u procenjivanju njegovih smetnji, i da su ga oni najstručniji proglasili za medicinski fenomen. Prirodno, ovakvo izlaganje zavisi kako od obrazovanja, vaspitanja i rečnika samog bolesnika tako i od tih kvaliteta njegove okoline. Zbog toga se manje obrazovani i neškolovani zadovoljavaju običnom "dijagnozom" ( dovoljno je da je na latinskom), dok se školovaniji zaustavljaju tek na retkim i manje poznatim oboljenjima. Za sve ove bolesti karakteristična je dijagnoza bolesti koja se teško može potvrditi, i još teže odbaciti.

Bolesnici pretvaraju reči u samu sadržinu svog psihičkog života: bekstvo od problema i napora koje pruža svakidašnjica u postizanju odabranog cilja u uži, manji svet sopstvenog samoposmatranja.

Nepravedno je i netačno smatrati da ovi bolesnici to čine namerno, svesno, drugim rečima, da obmanjuju okolinu. To uopšte nije tačno, jer se ovakve reakcije javljaju bez uticaja bolesnikove volje i svesti. Čak, naprotiv, bolesnik voljno i iskreno želi da se oslobodi smetnji, jer on u suštini pati, često duže ili više nego bolesnik koji boluje od nekog organskog oboljenja. Bolesnik koji boluje od nekog organskog oboljenja danas, kada je medicinska nauka na visokom stupnju razvoja, zna da će za njegovo izlečenje biti potrebno nedelju-dve dana, možda mesec-dva, i to saznanje čini da objektivne smetnje podnosi mnogo lakše. Nasuprot njemu, neurotičar nema takvo ubeđenje, jer ga lutanjem od jednog do drugog lekara nije mogao ni steći pošto svaki put čuje da su mu pluća, srce, želudac ili koji drugi organ u najboljem redu, i ako on zaista pati.

Lečenje, pored upotrebe brojnih sredstava za smirenje, sastoji se i u psihoterapiji: posle analize i upoznavanja bolesnikovih stavova, postepeno se usklađuju bolesnikove težnje sa objektivnim mogućnostima.