Dualizam ljudske prirode podrazumeva da u svakom od nas postoji spoljašnje Ja, ono koje je pretpostavljeno društvenim normama i koje je svojevrsna čovekova maska, kao i unutrašnje Ja, koje bi predstavljalo čovekovu potisnutu i skrivenu ličnost i odražavalo njegove iskrene požude i potrebe. Što ljudi više odbacuju svoju unutrašnju prirodu, odnosno što manje zaista prihvataju sebe, to je i šizofrenost njihovog bića izraženija. Ovde je bitno napraviti vezu između pojedinca i društvenog konteksta u kome se našao, jer svako doba sa sobom nosi drugačija, manje ili više rigorozna pravila. Viktorijansko doba se sa pravom naziva erom licemerja, svakako najviše izraženoj na polju seksualnosti, ali i kroz sve druge vidove bivstvovanja, pa je kao takvo veoma pogađalo običnog čoveka i dovodilo do udvajanja njegove ličnosti na veštacku kao društveno prihvatljivu i prirodnu kao žigosanu od strane društva. Mnogi pisci toga vremena su prepoznali ovaj fenomen kao važan za proučavanje u književnosti, te se može jasno videti svojevrsna povezanost njihovih dela kada je u pitanju obrađivanje dotičnog problema.

U priči „Doktor Džekil i Gospodin Hajd“, Roberta Luisa Stivensona, ova podvojenost je najeksplicitnije prikazana. Dve ličnosti glavnoga junaka su u međusobnoj suprotnosti. Kako sam pisac kaže - Džekil je društveno prihvatljiva ali nesrećna ličnost, za samog sebe govori da je šarlatan, dok Hajd predstavlja čoveka oslobođenog društvenih stigmi, koji živi upravljajući se prema svojim željama i nagonima, ne obazirući se ni malo što kod drugih ljudi izaziva odvratnost. Ova priča je kasnije dala osnova i za stvaranje stripskog junaka, kod koga je arhetipski modus dualizma u samoj srži postojanja i načina života.

U romanu „Portret Dorijana Greja“, Oskar Vajld nam predstavlja sličan koncept. Dorijan postaje očaran životnim stavom doktora Henrija, koji u prvi plan stavlja hedonizam i uživanje u lepoti. Ipak, svestan da lepota neće trajati večno, Dorijan izrekne želju da njegov portret stari umesto njega i molitva biva uslišena. To je ponovo momenat oslobađanja čovekove požude i neostvarenih želja, u kome Dorijan postaje lišen svake društvene stigme, a njegovi „gresi“ ostavljaju posledice samo na skrivenom portretu.

U delu „Vodenica na Flosi“, Džordža Eliota (inače pseudonim spisateljice Meri En Evans, sto je samo po sebi kuriozitet itekako u svezi sa temom koju obrađujemo) glavna junakinja Megi takođe biva rastrzana između onoga što zaista želi i onoga što bi se od nje u određenim okolnostima očekivalo. Ona odbija da ide putem sopstvene sreće, ljubavi i intelektulnog razvoja, a namesto toga se kroz ceo roman postavlja tako da udovolji drugima. Ovde imamo izražen problem prenaglašene potrebe za tuđim prihvatanjem, odnosno sopstvenim neprihvatanjem, što u licemernom i otuđenom društvu kakvo je je bilo Viktorijansko doba veoma utiče da osoba postane neostvarena i nesrećna.

U dečjoj knjizi „Alisa u zemlji čuda“, Luisa Kerola, glavna junakinja, mala Alisa, ima krizu identiteta. Naviknuta na stroge statusne norme, red i poredak koji važe u njenom visokom društvu, ona biva bačena u svet gde su na snazi drugačija i posve obrnuta pravila. To je mesto gde vlada zagonetnost i nelogičnost. Na neki čudan nacin, taj uvrnuti svet, u kome su nered i nepristojnost sasvim prihvatljivi, predstavlja skrivenu stranu Alisine ličnosti, iliti njenu potrebu za ispunjenjem potisnutih i neostvarenih želja.

U drami „Važno je zvati se Ernest“, Vajld ponovo uvodi temu dvostrukih života njegovih junaka, koji svesno menjaju svoj identitet kako bi se na najbolji način uklopili u određene društvene strukture i time ostvarili svoje skrivene požude.

U delu „Erevon“, Samjuel Batler eksplicitno kritikuje licemerje Viktorijanskog doba, stavljajući ga u kontekst jednog utopijskog društva, za koga se kasnije ispostavlja da je daleko od onoga za šta se predstavlja. Jedna od najboljih ilustracija poretka u Erevonu jeste rečenica tamošnjih univerzitetskih profesora – Mislite svojom glavom, ali onako kako vam mi kažemo – što, kada se napravi analogija, dovoljno govori i o dvoličnosti vremena u kome je živeo pisac.

Na kraju valja istaći da su teme koja obrađuju ova, ali i mnoga druga dela Viktorijanskog doba, samo na prvi pogled ograničene na period u kome su ista nastala. One su zapravo univerzalne, a to najbolje svedoči današnje vreme u kome je u društvenim, političkim i bilo kavim drugim okvirima licemerje sveprisutno.