Ne samo da ostvarenje želja i ciljeva potiče užitak u životu i vodi čoveka prema samoaktuelizaciji - njihovo prepoznavanje i rad na njihovom ostvarenju važni su i u terapiji. Kako se emocionalne uslovljenoosti i ograničenja odražavaju u prvom redu upravo kroz nesvesno sabotiranje ili osećaj nesposobnosti u ostvarivanju značajnih želja, često je kroz rad na željama i ciljevima najlakše prepoznati ona uverenja i osećaje koji nas najviše sabotiraju. Posebno kroz rad na životno važnim željama kao što su partnerstvo, samopoštovanje, životni poziv, možemo prepoznati unutarnje barijere koje su vrlo uticajne u našem životu i čije rešavanje može doneti mnoge dobrobiti i u drugim životnim situacijama osim samo u željenom kontekstu.

No ponekad se događa da osoba jednostavno ne zna što bi si postavila kao cilj! Ređe, klijent će to i sam prepoznati u svom životu, pa čak i doći na terapiju upravo zbog toga. Nedostatak ciljeva ne samo da obično vodi u stagnaciju, rutinski život bez napredovanja, nego ukazuje na duboke unutarnje blokade. S obzirom da smo svi uglavnom na stepenu razvoja u kojem još uvek rešavamo mnoge emocionalne barijere i uverenja, teško je moguće da su ti ljudi istinski i duboko zadovoljni u svom životu, a oni to obično i sami osećaju. Čak i kada bismo se osećali potpuno i apsolutno zadovoljni svojim životom i svojim osećajima, verujem da se uvek može bolje, i dalje možemo razvijati se i napredovati.

Nekoliko je varijanti ovog problema:

1. Osoba zapravo zna što želi, ali se ne usuđuje to priznati, možda čak ni samoj sebi,
 ili niti ne pokušava ostvariti tu želju jer ne vjeruje da je to moguće.
2. Osoba je rastrzana između više izbora.
3. Stvarna nemogućnost prepoznavanja ličnih želja i ciljeva.   

Prvu i drugu varijantu obično nije teško prepoznati. Kod prve, potrebno je raditi na uverenjima i strahovima koji osobu ograničavaju, možda između ostalog i na osećaju krivice ili srama zbog svojih želja. (Pod pretpostavkom da se radi o zdravim željama kojima nije cilj povrediti druge.) Nekad su takvu osobu kao dete izmanipulisali da se oseća preterano odgovornom za druge ljude i da sebe mora staviti na zadnje mesto. Nekad se radi o osećaju nesposobnosti ili nevrednosti, a možda i o uverenju da svet u kojem živimo nije mesto u kojem je određenu želju moguće ostvariti.

U drugoj varijanti, situaciji konflikta, može se također raditi o ograničavajućim uverenjima zbog kojih se osoba boji krenuti za bilo kojim od mogućih izbora. No, ako se želje čine istinski neuskladive i u međusobnom konfliktu, vrlo je verojatno da se radi o unutarnjem konfliktu rascepkanih delova ličnosti. Bolje rečeno, o unutarnjem konfliktu lažnih delova ličnosti izgrađenih na temelju toksičnih uverenja. Takva situacija često je rezultat konfliktnih odnosa između roditelja u detinjstvu klijenta, posebno ako su oni pokušavali privući dete svako na svoju stranu.

U takvoj situaciji stvaraju se uverenja i lažni, kompenzacijski delovi osobnosti zbog kojih se naizgled čini da je nemoguće ostvariti obe ili sve želje, bilo istovremeno ili u nekom redosledu, premda one u stvarnosti uopšte ne moraju isključivati jedna drugu (primer: ljubav i sloboda).

Poslednja varijanta je osnovna tema ovog članka i nešto je ređa, barem među ljudima koji žele raditi na sebi. Polazeći od pretpostavke da je zdravoj osobi gotovo nemoguće ne imati neke želje - želje nam ukazuju na ono što nas zanima, što nas ispunjava i što nas vodi prema daljnjem razvoju - rekla bih da je osnovni uzrok ovog problema duboko potisnuta i odbačena sopstvena ličnost, zamenjena snažnim toksičnim uverenjima i maskama. Na neki način, to bi se takođe moglo svrstati u prva tri slučaja, no ovo je njihov ekstremniji oblik.

Može se raditi o manjem broju trauma dovoljno snažnih da osoba gotovo u potpunosti odbaci sebe, ili o dužem periodu blažeg, ali upornog zanemarivanja i omalovažavanja ličnosti deteta obično popraćenog 'ispiranjem mozga' i guranjem u smeru koje roditelj(i) odabere. Takve osobe mogu provesti i celi život poput robota sledeći neispunjene želje roditelja ili njihova kruta uverenja, a da nikad čak ni ne pomisle što stvarno sami žele.

Za rešavanje ovog problema potrebno je razrešiti ograničavajuća uverenja i ponovno otkriti i integrirati odbačene delove sopstvene ličnosti. No, to nije sve. Biće potreban i duži vremenski period nežnog, upornog i detaljnog istraživanja - ponovog otkrivanja samih sebe: vlastitih sklonosti, spontanih osećaja privlačnosti i interesa prema određenim temama ili aktivnostima, a vrlo verovatno i ulaganje vremena u izgradnju novih veština i navika koje nikad pre nismo imali vremena naučiti. No uvek je bolje kasnije, nego nikada.

Ne očekujte da morate odmah znati sve što ćete želeti ostatak svog života. Dovoljno je osluškivati svoje unutarnje porive iz dana u dan, od onih sitnijih do životno važnih. Kako učite živeti na taj način, učite prepoznavati svoj unutarnji glas koji će vam jednog dana, možda i kad najmanje očekujete, poslati poruku o dubljoj svrsi vašeg života. Nekad ćete, sledeći te manje želje, malo po malo stvarati veštine i navike koje će vam kasnije u životu poslužiti da oblikujete svoje životno delo - a koje možda ne bi imali volje i strpljenja vežbati kad biste svoju misiju znali unapred.