Nekome se ovo može činiti kao suvišno pitanje. Drugima se opet može činiti kao suvišno pitanje, ali iz suprotnih razloga. U svakom slučaju, ovo je jedno od ključnih pitanja u radu na sebi, koje direktno vodi pitanju smisla života. U svakom obliku rada s ljudima, a posebno sam toga bila sve više svesna dok sam radila kao socijalni pedagog u školama, to je tačka na kojoj razvoj ili kreće uzlaznom putanjom, ili se zaustavlja. Posebno u radu s 'problematičnim' porodicama i pojedincima, ne može se očekivati promena dok god osoba prebacuje odgovornost na vanjske okolnosti – a s najvećim brojem ljudi teško je uopšte načeti tu temu bez gubitka njihovog poverenja.

Kako me lično prilično iritira kad se od mene zahteva da nešto verujem samo na temelju nečije reči ili uverenja, isto nastojim da ne tražim od drugih. Međutim, psihologiju, a posebno duhovnost, iznimno je teško pretvoriti u brojke, pravila i materijalne dokaze, a tako će i ostati. Službena psihijatrija priznaje (koliko mi je poznato) isključivo psihoanalitički Freudov pristup kao terapiju; svi ostali psihoterapeutski pravci smatraju se 'alternativnima' i nedovoljno naučno dokazano, premda se nekolicina njih u stručnim krugovima priznaje i ceni. Međutim, niti Freudova teorija nije niti izdaleka naučno dokazana – priznata je verovatnije zbog opšte proširenosti (a do pred nekoliko desetina godina i zbog nedostatka bilo kakve alternative) nego zbog dokazanosti, a sve se više smatra zastarelom i punom ishitrenih zaključaka, pa i manipulativnih pristupa.

Svako od nas pre ili kasnije počinje da se pita o smislu života i vlastitoj prirodi. Mnogim ljudima je potrebna snažna emocionalna ili materijalna kriza da ih istrgne iz orijentisanosti na materijalne aspekte života i potakne na razmišljanje. Ponekad tek kad smo suočeni s vlastitom patnjom ili patnjom drugih ljudi, počinjemo se pitati što je svrha života, jesmo li samo proizvod materije prepušten na milost i nemilost slučaju – ili ipak više od toga? Jesu li sve naše misli, emocije, ljubav za koju smo sposobni samo produkt hemijskih reakcija u našem telu – ili je možda obratno? Kao i sa naučnim teorijama, i tu postoji mnoštvo mišljenja, špekulacija, široko­prihvaćenih uverenja koja se s vremenom počinju doživljavati sputavajućim i suvoparnim, te se iznalaze nova... a ono u čemu moram dati za pravo onima koje celo područje duhovnosti i alternative a priori odbija, jeste činjenica da je to idealno područje za manipulisanje lakovernima.

Hoće li neko verovati u nešto ili ne, presudna je njegova emocionalna spremnost, pa i volja i želja da se u to veruje – to je slučaj s bilo kojom vrstom uverenja. U prirodi svih nas kao ljudskih bića je da svoja uverenja ne biramo putem racionalnog uma, nego putem emocija, koristeći celi niz obrambenih mehanizama da filtriramo nove informacije kako one ne bi previše uzdrmale naš postojeći pažljivo izgrađen sistem uverenja. Nekad prihvaćamo neka uverenja ili reči neke osobe čak i samo na temelju nade da će nam to pomoći. Treba li samo zbog toga područje duhovnosti i unutarnjeg iskustva potpuno zanemariti? Mislim da to nije mudro.

U području duhovnosti nastojim slediti svoj snažan unutarnji osećaj istine i povremena intenzivna unutarnja i spoljna iskustva. Primećujem da mnoga od tih iskustava i osećaja delim ne samo s brojnim ljudima s kojima dolazim u dodir, nego i s milionima ljudi širom sveta (bar sudeći po naslovima nekih meni dragih knjiga). Nastojim izbeći prihvaćanje previše detaljiziranih i specifičnih ideja, jer mi se ona u većini slučajeva čine proizvodom ograničavajućih uverenja koja zahtevaju kruto ponašanje u realnom životu. Kako je život previše raznolik da bismo ga mogli strpati u kutije i katalogizirati, radije se orijentišem na što je moguće sveobuhvatnije ideje.

Verujem da su naša tela duboko povezana s našim nesvesnim umom i unutarnjom mudrosti, te često koristim telo kao 'barometar' za proveravanje smislenosti pojedinih informacija. Drugim rečima, naša podsvest i telo percipiraju i reagiraju na mnogo finiji i obuhvatniji način nego naš racionalni um, a ako dovoljno svesno i pažljivo pratimo telo, primetićemo kako reaguje praktički na svaku našu misao. Na neke od njih odgovorit će stezanjem i nelagodom, koliko god ponekad suptilnom, a na neke osećajem radosti, opuštanja i širenja. Kad god uzmem vremena da ispitam i prevedem u reči i najmanju nelagodnost ili stezanje u telu kao reakciju na neku ideju, obično se ona pretvori u vrlo smislen i mudar prigovor.

Kao pravilo, prihvaćam isključivo one ideje koje u mom telu izazivaju potpuno pozitivnu i radosnu reakciju. Naravno, pritom je uslov, ako već nemam materijalne dokaze ni za ni protiv, onda barem da ih mogu doživjeti logičnima i racionalno prihvatljivima. Jedna od njih je i ideja da nismo nemoćna bića prepuštena okolnostima, nego da sami stvaramo i privlačimo okolnosti u svojem životu, po načelu da ćemo privući spoljne okolnosti koje odražavaju naš unutarnji svet.

Pojedinci koji nastoje naučno prezentirati ovu ideju, obično se ograničavaju na racionalni deo objašnjenja: ako u nešto ne verujemo, imaćemo mnogo manje hrabrosti, želje i motivacije uopšte pokušati krenuti u tom smeru, a pogotovo ustrajati. Pritom se ističe istrajnost i vera u sebe gotovo svih pojedinaca koji su stvorili nešto istinski veliko i obeležili ljudsku istoriju. Ipak, ova ideja nadilazi nivo same konkretne akcije u spoljnjem svetu i obuhvata još dva koncepta: prvi je da na energetskom nivou naše misli i emocije privlače sličnu energiju spolja, a drugi da na nadsvesnom nivou ta iskustva oblikujemo kako bi nam na najbolji mogući način pomogla u našem razvoju.

Ovaj koncept donosi nam svest o moći, odgovornost, osećaj smislenosti života jači nego što ga bilo koja druga ideja može dati. Kakvog smisla ima zemaljski život pun napora i često patnje, ako patnja nema svrhu? Što je logičnija svrha izazova i patnje nego razvoj i učenje? Nije li za očekivati da osobna (a i kolektivna) evolucija ima određene zakonitosti i strukturu? Kako bi to bilo kad se ne bi mogli nadati da će, kako malo – pomalo napredujemo, naš život postajati sve kvalitetniji i sretniji, umesto da se uvek iznova suočavamo s istim oblicima patnje? Nije li logično da su naše misli te kojima oblikujemo svoja iskustva i svoje lekcije, budući da upravo naše misli i emocije pokazuju stanje naše svesti; koliko smo napredovali i što još trebamo naučiti?

Nema teorije koja nam istovremeno može doneti toliku svest o vlastitoj vrednosti, a istovremeno toliko podstaknuti preuzimanje odgovornosti. Počinjemo biti svesni da je isključivo na nama odgovornost za sva naša iskustva i kako ćemo na njih reagovati. To nije nametnuta odgovornost pod pretnjom krivice, nego odgovornost koja donosi moć i motivaciju. Više nema potrebe za pokazivanjem moći nad drugim ljudima ili prebacivanjem krivnje na druge, jer prepoznajemo uzroke i posledice takvih impulsa.

Službena psihologija prepoznaje i priznaje da kao deca doživljavamo sebe kao uzrok svega što se događa oko nas. To je razlog zbog kojeg deca preuzimaju toliko odgovornosti za ponašanje, osećaje, ponekad i iskustva drugih ljudi, a to preuzimanje odgovornosti čest je uzrok traume. Deci je svojstveno i ono što se (često pogrdno) naziva 'magijskim razmišljanjem' – verovanje da možemo stvoriti određene okolnosti ili događaje samim time što to želimo. Ako je to (uz želju i očekivanje za bezuslovnom ljubavlju) prirodan i instinktivan način na koji u najranijoj dobi doživljavamo svet – ima logike u pretpostavci da se radi o vrlo dubokom instinktivnom sećanju na realnost iz koje dolazimo (i u kojoj, zapravo, uvek i ostajemo).

Sećanje na to ubrzo se gubi i zamenjuju ga vrlo snažna uverenja o nemoći i osećaj da spoljne okolnosti kontrolišu nas, zbog vrlo spore manifestacije posledica u odnosu na uzroke u našem svetu, koje je zbog toga teško povezati i prepoznati, te iskušenja često teških, zastrašujućih i nerazumljivih za dete. Okolina taj proces svesrdno potpomaže svojim strahovima, upozorenjima i opomenama detetu, te žaleći se pred detetom na svoje uslove života.

Sigurno postoje područja u vašem životu u vezi kojih se osećate nesigurno i godinama, možda i više, doživljavate vrlo slična iskustva i obrasce, dok u drugim aspektima života uspevate a da ni ne razmišljate naročito o njima. Verojatno znate pametne i sposobne ljude kojima se, bez obzira čak i na najpovoljnije spoljne okolnosti, uvek iznova nešto ispreči na putu, a očekivanja izjalove. Možda poznajete i ljude čijim se uspesima u pojedinim područjima potajno čudite: izgleda kao da ih postižu bez napora ili brige, čak i u naizgled nepovoljnim okolnostima. Ako istražimo bilo koji od takvih slučajeva, uvek ćemo otkriti strah, brigu i nepoverenje u slučaju hroničnog neuspeha, te optimizam i prirodno, opušteno očekivanje povoljnog rešenja u područjima kontinuiranog uspeha. Slučajnost? Možda, ali nikad još nisam upoznala ljude kod kojih bi bilo obratno.

Posmatranje iskustava koja privlačimo zapravo je najbolji način otkrivanja kakva uverenja nosimo u sebi, budući da su mnoga od tih uverenja vrlo suptilna i nesvesna. Neka uverenja su nam toliko duboko ugrađena u temelje karaktera da možemo imati teškoće u tome da ih uopšte percipiramo kao nešto što bi se moglo promeniti. Upravo izbegavanje prepoznavanja i suočavanja s tim dubokim i iznimno uticajnim uverenjima, ono je što mnoge ljude ometa u razvoju i drži u stanju stagnacije.

Posebno ako smo se tek susreli s idejom pozitivnog razmišljanja, možemo biti u iskušenju da je doživimo i koristimo prilično površno, kao način izbegavanja suočavanja s dubljim emocijama i pokušaj da se na brzinu izmeni realnost. Često se očekuju promene nakon samo površnog rada na sebi – npr. mehaničkog ponavljanja afirmacija ili vizuelizacije. No, prema mom iskustvu, to jedva da i dotiče dijelove nas koje smo otcepili i duboko potisnuli. Soulwork tome dodaje ideju da su sva uverenja stvorena u odnosima s važnim drugima i imaju svrhu očuvanja tih odnosa. Negativna uverenja u pravilu se stvaraju u trenucima traume i njihovo stvaranje zahtijeva odbacivanje dela našeg izvornog identiteta. Rad s ovim aspektima neophodan je za trajnu promjenu uverenja – a vaša iskustva najbolji test uspeha.