Mentalni poremećaj se leči. Prepoznajte psihološke simptome i zatražite pomoć. Kako da pomognemo osobi koja ne prihvata svoju mentalnu bolest?

Crne hronike su prepune slučajevima u kojima je majka usmrtila dete ili sin ubio roditelje. Obično ih prate izjave prijatelja, komšija u kojima su ubice bili mirni, povučeni ljudi koji ničim nisu ukazivali na to da mogu počiniti zločin i da imaju mentalni poremećaj. Kada bilo kakav vid agresije počini osoba koja ima mentalne probleme, ne možemo a da se ne zapitamo da li je to na bilo koji način moglo da se spreči.

Psihološki poremećaji i mentalni poremećaj se, kao i svaki drugi zdravstveni problem, mogu lečiti. O tome ne treba da vodi računa samo obolela osoba, već i njegova najbliža okolina, kažu psihijatri Instituta za mentalno zdravlje u Beogradu.

Simptomi koji bi mogli upućivati na rizik od ispoljavanja agresije manifestuju se kroz emocionalnu nestabilnost, nedostatak kontrole impulsa, neslaganje sa važećim socijalnim normama. Sve što odstupa od proseka, pod kojim podrazumevamo kriterijum većine, smatra se devijantnim. Nije teško prepoznati osobu koja ima neku vrstu mentalnog poremećaja. Međutim, mentalni poremećaji ne moraju u svom ispoljavanju manifestovati agresivnost.

Svako predimenzionirano osećanje i neadaptirano ponašanje ukazuje na bolest i mentalni poremećaj.

Tuga nije neprirodna − ona je odgovor na gubitak ili traumu. Ali, ako tuga preraste u depresiju, onda govorimo o bolesti. Depresivna osoba neće napasti nekog u okolini, ali može u pojedinim slučajevima pokušati da naudi sebi.

Međutim, osoba koja pati od jednog vida šizofrenog poremećaja u okviru kog se javljaju naredbodavne halucinacije ili sumanute ideje proganjanja u pokušaju da „zaštiti“ sebe, može biti opasna po okolinu.

Takođe, treba biti oprezan kada je reč o poremećajima nastalim upotrebom psihoaktivnih supstanci, kao i onih koji su posledica izloženosti prenaglašenoj reakciji na stres, naročito kada je reč o posttraumatskom stresnom poremećaju.

Tada rizik od manifestovanja agresivnosti raste.

Simptomi na koje treba obratiti pažnju

Postoje različiti poremećaji ličnosti i ponašanja pri kojima osoba ispoljava grubu nezainteresovanost za osećanja drugih, neodgovornost i nepoštovanje socijalnih normi ili pravila, nisku frustracionu toleranciju i nizak prag za ispoljavanje agresije, uključujući i nasilje, izraženu sklonost ka pripisivanju krivice drugima ili ka racionalizaciji sopstvenog ponašanja, što je dovodi u konflikt sa društvom.

Takve osobe su u velikom broju slučajeva sklone agresivnim ispadima.

Neki od pomenutih poremećaja mogu imati početak u detinjstvu ili adolescenciji. Prevencija, adekvatno prepoznavanje i blagovremeno reagovanje pružaju mogućnost za efikasnije lečenje. Roditelji treba da obrate pažnju na agresivnost kod dece koja se ispoljava kroz destrukciju prema igračkama ili životinjama, ali i na adolescenta koji satima boravi izolovan u zamračenoj sobi, na primer, ili umesto da se druži sa vršnjacima, neguje virtuelnu stvarnost kroz kompjuterske igrice koje često podstiču na nasilje.

Probleme u funkcionisanju koji su vid mentalnog poremećaja ili poremećaja ponašanja, porodica najčešće krije od okoline, što ne znači da ih ne primećuje. Važno je da ne zatvaramo oči pred problemom koji može dovesti do tragičnih posledica jer za sve tegobe, pa i psihičke, postoji lek.

Roditelj koji primeti neobično ponašanje kod deteta, prvo treba da se obrati školskom psihologu ili nadležnoj socijalnoj instituciji. Ukoliko problem ne bude rešen na nivou savetodavnog rada kroz razgovore, mogućnost tretmana postoji u ustanovama koje se bave lečenjem psihijatrijskih poremećaja.

Šta raditi kad oboleli odbija da se leči

Ljudi koji imaju psihičke smetnje nekad ne prepoznaju da im je potrebna pomoć.

Ukoliko oboleli član porodice odbija da se leči, postoje različiti načini kako se može uticati na njegovu motivaciju. Važno je da se porodica obrati psihijatru ili neuropsihijatru u nadležnim institucijama koji će im dati savet kako takvu osobu mogu rasteretiti straha i predrasuda da bi se započeo proces lečenja.

Takođe postoje zakonske mere prema kojima osoba koja ugrožava sebe, druge ili materijalna dobra, a odbija lečenje, podleže prinudnoj hospitalizaciji. Dovoljno je da porodica pozove Hitnu pomoć i policiju koji sprovode dalju proceduru u skladu sa zakonom.

Tretmanom devijantnog ponašanja se ne može baviti samo zdravstveni sektor, već promene moraju biti sistematske − na nivou porodice, obrazovno-vaspitnog sistema, pravosuđa. Veliku ulogu u procesu primarne prevencije mogu odigrati i mediji izbegavanjem destruktivnog forsiranja negativnih modela identifikacije.

Biti bolestan nije sramota, ali odgovornost je na porodici obolelog koja odbija da primeti problem, po sistemu „nije to baš tako strašno“, u pokušaju izbegavanja „etiketiranja“. Upravo zakasnelo lečenje ili nelečenje pomenutih mentalnih poremećaja mogu dovesti do tragedije u kojoj nedužna osoba može biti povređena ili izgubiti život.

Milan Popović