Melanholija je vrsta duševne bolesti kod koje dominiraju osećanja tuge,
potištenosti, bezvoljnosti, hroničnog umora, praznine, bezvrednosti i
grešnosti. Nju karakteriše nedostatak entuzijazma i spremnosti da se organizam aktivira u celini. Manifestovanje melanholije
Kod ljudi sklonih doživljaju preterane i nezdrave tuge, odnosno
melanholije javlja se ideja da je Ja (Ego – ličnost) opustošeno. U
stanju melanholije, najupečatljivija karakteristika je nezadovoljstvo
svojom ličnošću na temelju moralnih načela. Dakle, mogli bismo reći da
melanholične osobe, nakon gubitka veoma važne osobe, osećaju kao da u
njima više nema vrednih sadržaja, osećaju kao da su same loše, one
podležu samosažaljenju i u tom samosažaljenju su centrirane na
jadikovanje, na sebe i sopstvena bolna osećanja, umesto na bol povodom
toga što u njihovom okruženju više nema te važne osobe.
Melanholik radi sebi sve ono što bi izuzetno ljuta osoba radila
pojedincu koji ju je opasno osujetio. Iz tog razloga kažemo da nema
melanholije bez ozbiljne količine mazohizma. Samomučenje u melanholika ima dve funkcije. On na taj način izbacuje
nagomilanu agresiju. I zadovoljava potrebu za kaznom – koja nastaje kao
posledica krivice, budući da melanholik veruje da je on sam glavni
krivac. Na motoričkom planu je primetna opšta usporenost, a u
ekstremnim slučajevima čak i nepokretnost. Opšti životni tonus je
snižen, spavanje je poremećeno, javlja se gubitak apetita, a smanjen je i
seksualni nagon. Simptomi melanholije
Termin melanholija prvi je upotrijebio Hipokrat koji ju je opisao kao
bolest. Prema Frojdu, melanholija je proces žalosti, ali bez nužno
postojanog gubitka. Osobe sa simptomima melanholije govore o sebi kao o
beskorisnim, nesposobnim za ljubav, nesposobnim da učine nešto dobro,
ili dobro za druge, razdražljivim, sa dosadnim navikama i drugim
karakteristikama gde je vrednost unutrašnjeg često umanjena lažnim
izjavama.
|