Einsteinu se pripisuje izreka da ne možemo rešiti problem na istom nivou razmišljanja na kome smo ga stvorili. To je posebno primenjivo na odnose i emocionalne probleme, kao i životne okolnosti koje stvaramo.

Često se uhvatimo u začarani krug emocionalnih poriva i misli usmerenih na promenu spoljne situacije i drugih ljudi, odluka koje donosimo racionalno, a zatim ih povlačimo ili se mučimo usled suprotstavljenih emocija, ili rastrzanosti koja nam onemogućuje da uopšte donesemo odluku.

Svaki od tih poriva, emocija i misli sadrži delić istine i delić zdravih i opravdanih želja - ali niti jedan ne percipira širu sliku. Dok ne rešimo uverenja i emocije koje nas ograničavaju, svaki od tih poriva će nam se periodično činiti ispravnim ili realističnim, i svaki od njih biće suprotstavljen ostalima. Nakon što iscelimo ograničenja i, što je posebno bitno, integrišemo izgubljene ili zaboravljene kvalitete, delove svesti našeg istinskog bića, shvaćamo izreku zen-mudraca: suprotnost istini takođe je istina. Možemo pogledati situaciju s daleko dubljim razumevanjem i uvidom, i, što je još važnije, bez ograničenja koja nas sputavaju. Tada je rešenje očito i samo po sebi razumljivo, slično kao kad sa strane promatramo druge ljude koji se bore sa svojim problemima.

Primer, možda vas ne zadovoljava kvalitet vašeg partnerskog odnosa. Možda se u vama bore ljutnja, ljubav, prkos, strah, misli kao što su: on/ona je bolji/a od mnogih drugih... i bolje da sam s njim nego sama... ali ne ceni me i ne primećuje koliko bih želela... ali u nekim situacijama je ipak tako pažljiv... a pitanje hoću li moći naći ono što želim ako prekinem... ali ipak želim daleko više nego što mi ovaj odnos pruža...

Pokušavanje da promenimo drugu osobu i spoljnu situaciju, ili donošenje racionalne odluke, po pravilu je neuspešno - a čak i ako je (najčešće privremeno) uspešno, unutarnji problem ostaje nerešen, emocije neisceljene, a izgubljeni delovi nas neintegrisani, pa ćemo vrlo brzo stvoriti, ili će nas privući, slična situacija i slični osećaji, sve dok se konačno ne okrenemo sebi i ne usmerimo na rešenje uzroka problema.

Traumatična iskustva i toksični odnosi uzrokuju rascepkanost ličnosti - pojedini delovi se odbacuju kako bi ustupili mesto ograničavajućim uverenjima (često pozitivni kvaliteti među kojima je na prvom mestu samopoštovanje), drugi se potiskuju i ostaju nezreli (neugodni osećaji), a neki se razvijaju i stvaraju kao maska ili kompenzacija (npr. agresivnost, uloga žrtve, ponekad i pozitivni kvaliteti kao što su intelekt, polnost, humor...).

Nakon što se rešimo ograničenja, možemo integrisati, primer, izgubljeno samopoštovanje, optimizam, unutarnji osećaj sreće... i postaje nam očito, zavisno od situacije, da smo, primer, burno reagovali na sitnice koje su se mogle rešiti iskrenim i smirenim razgovorom bez predbacivanja, ili smo zaista zanemarivali sebe iz straha da ne zaslužujemo i ne možemo naći bolje. Možda smo racionalno to shvatali odavno ranije - ali slično kao kad pokušavate prijateljicu podstaći na racionalno i pozitivno rešenje njenog problema, uplele bi se emocije i strahovi koji bi nas povukli natrag. Pokušavati izabrati između racionalnog i emocionalnog, između jedne emocije i druge... posve je uzaludan posao, dok se ne postigne stepen integracije iz kojeg vaše biće može osećati i delovati usklađeno, na novom stepenu zrelosti i zdravlja. To je istinski kvantni skok u svesti.

Poteškoća je u tome što je vrlo lako omalovažiti svoj doprinos problemu, povesti se za nezrelim emocijama koje nam se u tim trenucima čine vrlo realistične, ili ostaviti njihovo rešavanje 'za kasnije' - u takvom odlaganju i nepotrebnim frustracijama mogu proći godine, umesto da se to vreme iskoristi za napredovanje i stvaranje sretnog i zdravog života.