U susret problemima niko ne hita, ali ih život nameće, sastavni su deo života. Prilazimo im na razne načine, a najćešće na način kako radimo i sve ostalo, svojstveno samo nama. Problem postoji, očigledan je, i šta sada? Ignorisati? Odgoditi rešavanje, da li će uvek biti moguće? Prepustiti se toku sa konstatacijom o neminovnosti? Možemo se uhvatiti u koštac? Suprotstaviti se? Izbor je širok, ali postoje samo dva rešenja: boriti se i izaći kao pobednik ili ne, ili se propustiti i ostati u njemu. U drugom slučaju, iz problema definitvno ne izlazimo i govori o nama i našem odnosu prema svemu. Osoba nesposobna da nađe izlaz, smislene odogovore na situacije i da adekvatno odgovori na nastale probleme obično nalazi spas u opravdanjima, nalazi spas u bekstvu od problema, zatvaranju očiju, u bacanju krivice na druge.
Mnogo puta ste čuli, već poznato - TI SI KRIV ZA SVE ! - podrazumevaju se i sve ostale jednine i množine lica. Kada ovo navodim, mislim da ste i vi bili u situaciji da izreknete ovakvu kovanicu... pa, naravno , nismo anđeli.
Kada se daje ovakva izjava, osim što govorom činimo radnju, mi stvarno radimo, jednom izjavom izvršavamo nekoliko radnji: okrivljujemo nekoga, praznimo se, napadamo, izričemo presudu, ne volimo ga, skrivamo pravog krivca, govorimo o sebi itd. Kada to izjavljujemo mi uopšte ne razmišljamo, već potežemo prvo oružje koje imamo pri ruci, napadom da se odbranimo. U najvećem broju slučajeva, to je naša već krilatica, naš moto po kojem postajemo prepoznatljivi; izjavimo i sednemo zadovoljni, jer krivac je nađen. I gotovo? Ne, nije ni počelo!
Ukoliko i nije izreka, čak je i loš vic, i kada bi ostalo tako sigurno ne bi bio predmet posmatranja, međutim nije tako. Nije uopšte tako, već je naša realnost, već to smo mi. Izreka koja ukazuje na nas, kakvi smo. Izbegavanje svega što bi moglo dovesti u vezu sa nama - da nebi smo bili okrivljeni (! Ta izjava mora biti jako brzo igovorena, ne smete dozvoliti da se neko ubaci pre nje, jel šta bi ste posle, ako je ne izgovorite, konstrukcija bi propala, osećali bi ste se vrlo nelagodno, jer ne bi ste uspeli da odredite krivca vi, nego bi boglo da se desi da to budete baš vi !). I još jedno pomagalo: ukoliko vam je neprijatno da nekog konkretno okrivite, imate na raspolaganju sva preostala lica jednine i množine - osim prvog lica jednine.
Pošto smo odredili krivca, pošteno bi bilo da to obrazložimo, siguran sam da za to imate rafal dokaza. Puni sebe lako ćete oboriti svaki pokušaj nečega drugog - jer "nije on cvećka, znate vi još neke stvari o njemu, ali sve u svoje vreme, samo polako."
I tako bi moglo u nedogled, i tako bi bilo, i biće, dok ne promenite sve u prvo lice jednine.
Najžešće je priznati sebi svoju zabludu. Kada uspeš to da uradiš (znam da boli, ali se preboli), napravio si veliki pomak u životu, popećeš se samo jedan stepenik, mali korak ka Nebu, ali si prešao planinu. Tada ćeš shvatiti da niko nikada nekom ne može biti kriv ni za šta. Niko ti nije kriv za ono što ti se dešava. Za ono što ti se dešava krivi sebe, jer ti odlučuješ o svemu.
A drugi ti čini baš to jer mu ti to dozvoljavaš, i neće ti činiti ukoliko mu ne dozvoliš, niti će činiti ukoliko mu daš do znanja, ili zna, da ti to ne može činiti. Jer si ti taj koji određuje, a ne on niti bilo ko.
Ne može se sve postići za jedan dan, jer život ne traje dan, pa i ovo što ti se dešava ima svoje korene iz vremena od ranije. Koliko dugo si dozvoljavao da se gomilaju i ne rešavaju problemi to će njihova manifestacija biti sve veća, to ćeš sve teže moći da se odupreš.
Ali zapamti: kriv si ti za sve što ti se dešava, jer biraš lakši put, jer si izabrao da bežiš od moguće odgovornosti, jer ne smeš da se sretneš sa pravim zivotom.
Tu ti ne mogu pomoci.