Biti iskren znači ne lagati, govoriti onako kako se misli. Najteže je biti iskren prema samom sebi, za to je potrebna ogromna doza introspektivnosti i samokritičnosti, a što manje samoljublja i sujete. Kada čovek otkrije ko je, onda može da odluči koji će deo sebe, kada i kome prikazati.

Najbolje bi bilo kada bi svi otvoreno pričali o sebi i svojim osećanjima, ali to se uglavnom dešava samo u krugu najbližih i na psihoterapiji. U današnje vreme je popularno biti cool i ne pokazati osećanja, većina u strahu da ne bude povređena lišava sebe zadovoljstva koja nastaje usled spontanosti. Otvorenost prema sebi je neophodna za psihoterapiju i odnose sa najbližima, takva vrsta rada na sebi podstiče pronalaženje sličnih sebi koji ne zloupotrebljavaju već cene otvorenost.

Postoje dve vrste otvorenosti: prema sebi i prema drugima.

Iako svi kažu da vole iskrenost, obično se štrecnu ako se mišljenje drugih ne poklapa sa njihovim mišljenjem o sebi. Svi vole da čuju nešto lepo o sebi, ali kada je istina drugačija podižu niz mehanizama odbrane. Međutim, iskrenost ne znači povrediti druge, već treba razmišljati o osobi kojoj istinu saopštavate. Zlatno pravilo uspešne komunikacije mudrih ljudi nije postupati u skladu sa izrekom „što na umu, to na drumu“, već voditi računa o tome na koji način druga osoba može to da doživi, tj. posmatrati stvari iz tuđe perspektive. Da biste postigli pravi efekat budite svesni da se sve može reći na više načina, da je bitan način na koji se kaže, jer iskrenost nije surovost. Najbolje je bez tzv. „ti-poruka“ (ne treba reći „bezveze ti to stoji, uopšte mi se ne sviđa, nemaš ukusa“ ili „nemaš stav, slabić si“). Takve poruke treba pretvoriti u tzv. „ja-poruke“ („sve je to stvar ukusa i mode, meni lično se više dopada ležerniji stil sa manje boja, možda da pokušaš sa nečim drugačijim (u prevodu: previše je šareno) ili „i meni se više puta dešavalo da se povlačim u sebe, da ćutim iako imam šta da kažem, pa kada sam počeo da iznosim svoje mišljenje video sam da to i nije strašno kao što sam mislio, da svako ima pravo na svoje mišljenje i da me pravi ljudi neće odbaciti ako mislim drugačije“.

Mirođija u svakoj čorbi

Neki ljudi previše bučno iznose stav da kod njih nema uvijanja, oni vole odmah da jasno i glasno kažu šta misle bez obzira na posledice, bez obzira da li ih neko uopšte pita za mišljenje. Takva vrsta nametanja da „u svakoj čorbi budu mirođija“ može biti i izraz tzv. oralnog sadizma, verbalne agresije i težnje da se, psihološkim rečnikom rečeno, dobar objekat uništi iz zavisti. Da bi se razlučilo da li je reč o otvorenosti i manjku cenzure koja je karakterna odlika ali u osnovi dobronamerna, a ne odlika psihopatske strukture, bitno je kakav emocionalni izraz u osnovi. Psihopata uživa u tome da povređuje, on se prosto naslađuje tuđom patnjom i bolom, tačno zna gde su drugima osetljive tačke i namerno provocira, stvara konflikte, u tome nalazi duševnu hranu.

Iskrenost sa „merom”

Za razliku od psihopatske strukture, postoje osobe koje jednostavno vole direktnost i iskrenost, sebe tako doživljavaju i traže slične sebi, ali ih teže nalaze. U suštini su vrlo jednostavni i dosledni, samo što nažalost postoje situacije i odnosi u kojima je mudrije neke stvari zadržati za sebe (npr. u poslu). Ono što je vrlina u ljubavnom i prijateljskom odnosu može biti otežavajuća okolnost u poslovnom, gde se otvorenost tog tipa ne očekuje i gde, ako se kaže pogrešnoj osobi, može negativno uticati na posao. Nije retko da se kolege koje se druže i van posla u nekom momentu raziđu, pa ono što je rečeno u poverenju u privatnom zloupotrebe u poslovnom kontekstu.

Iskrenost kao prisilna potreba

Najbolje je postepeno se otvarati u odnosu koji karakteriše uzajamnost. To ne znači da treba svaki čas vagati ko je otvoreniji, ali nekritično otvaranje i bombardovanje drugog najličnijim a šokantnim sadržajima bez cenzure nekome koga ste tek upoznali treba proraditi na psihoterapiji. To može biti odlika histrioničnosti, ali i pojačane potrebe za bliskošću i prihvatanjem, kao i straha od odbacivanja, u čijoj osnovi je manjak samopouzdanja usled lošije slike o sebi. Takvim šokiranjem osoba sebe stavlja u centar pažnje i testira drugog koliko ima kapaciteta da izdrži, da li će je napustiti ili će ostati. Obično ima lošu sliku o sebi pa se boji odbacivanja, usled čega teži simbiotskim vezama.

Tu je otvaranje koje doživljava kao iskrenost više prisilna potreba, pa kada oseti da se partner ne otvara istom merom i istom brzinom (što je logično jer svako ide svojim tempom), počinje da sumnja u iskrenost tuđih osećanja, misli da se partner promenio, da više ne voli, pa počinje da igra razne psihološke igrice, testira koliko mu je stalo, da li mu je važniji neko drugi. Toj opsesivnosti se ubrzo pridružuje ljubomora kao izraz straha od gubitka ljubavi. Sve to postaje previše naporno za partnera, koji se udaljava, pa se na takav način potvrđuje implicitna teorija da ljudi ne vole iskrenost. Psihoterapija je jedini način sticanja uvida i put poboljšanja.

Iskrenost prema sebi

Varati sebe je opasnije od varanja drugih, jer kada varate druge toga ste svesni i možete raditi na tome da to svesno promenite, a kada varate sebe najdalje ste od istine a niste toga ni svesni, pa se na tome teže radi (tj. može se raditi samo na psihoterapiji uz rizik da, ako sticanje uvida nije postepeno, može zbog pojačanog otpora doći do napuštanja terapije i vraćanja na prethodne obrasce ponašanja koji nisu dobri za osobu, ali ih se ona ne odriče jer se boji promene). Mnogi su u pogrešnim vezama jer im je važniji socijalni status nekoga ko je u vezi nego da budu jedno vreme sami pa da nakon istraživanja i upoznavanja sebe ostvare vezu sa osobom koja ih zaista ispunjava.

Iskrenost i mudrost

Da li onda treba biti iskren? Odgovor je pozitivan, uz napomenu da treba voditi računa o uvremenjenosti i o tome da način na koji se to saopštava ne bude povređujući za druge. Treba biti mudar, bitan je način na koji se nešto kaže. Da bi se to učinilo na pravi način, treba poći najpre od sebe. Mnogi se plaše iskrenosti jer se boje da je ona preplavljujuća i povređujuća, smatraju da isticanje jedne lošije osobine znači da je osoba u celini okarakterisana kao loša, što nije tačno.

Kada neko upozna sebe bolje, onda shvati da je sve relativno i da stvari nisu crno-bele, taj porast uvida u sebe dovodi do boljeg razumevanja i prihvatanja drugih, a to posledično do poboljšanja komunikacije. Zato u odnosima koji su vam važni budite to što jeste, budite iskreni, jer samo tako ćete, ako je to pravi odnos vredan truda, njega podići na viši nivo i zbog toga svi biti ispunjeni. Istina oslobađa i skida ogroman teret anksioznosti i straha da ćete reći nešto pogrešno i tako pokvariti odnos, ona dovodi do spontanosti i većeg zadovoljstva, pa se energija može usmeriti na istraživanje novih životnih oblasti.

Varati sebe je opasnije od varanja drugih, jer kada varate druge toga ste svesni i možete raditi na tome da to svesno promenite, a kada varate sebe najdalje ste od istine a niste toga ni svesni, pa se na tome teže radi.

autor: Jasna Bulajić