Ako termin iluzija posmatramo sa etimološke** strane, videćemo da je on na naše prostore došao posredstvom latinske reči illusio, što znači samoobmana, privid, tj. čulna obmana. Reč je o vrsti obmane pro kojoj se zapaža neki predmet drugačije nego što je u stvarnosti.

Dakle, reč je o iskrivljenom opažanju nekog realnog postojećeg događaja ili stvari. Po tome se i iluzija razlikuje od halucinacije kod koje ne postoji realni objekat, već imaginarni.

Iluzija se definiše kao izobličen opažaj izvesnih objekata ili pojava u stvarnosti, uslovljen nekim objektivnim ili subjektivnim činiocima. One se mogu javiti u okviru svakog čulnog modaliteta kod čoveka, pa tako razlikujemo slušne, taktilne, optičke, vizuelne, olfaktorne i druge iluzije.

Najčešće su vizuelene iluzije, jer čovek čak 85% informacija o okolnom svetu, ali i sebi samom, dobija zahvaljujući svom čulu vida.

Iluzije mogu nastati na tri načina: usled nepažnje, usled afekta i bez afekta. One koje su prouzrokovane usled nepažnje nastaju kada smo usmerili malo pažnje na stimulanse iz okoline. Iluzije nastale usled afekta predstavljaju percepciju stvarnosti promenjenju iz emocionalnog stanja, u kojem je osoba u datom trenutku.

Iluzije nastale bez afekta su one nastaju usled loše definisane stvarnosti, gde osoba ulazi u svet fantazije.

U psihologiji, iluzija se definiše kao percepcija čija sadržina nije u skladu sa stvarnom podražajnom situacijom. Ona predstavlja posledicu funkcije čulnih organa i procesa koji se odvijaju u mozgu.

Gledaući iluzioniste, uverili smo se kako je nemoguće (prividom) postalo "moguće" - čista iluzija.

______________

** Etimologija -Nauka o poreklu reči i njihovoj srodnosti sa rečima drugih jezika