Druženje i okupljanje neko voli, ali ima i onih koji vole osamu. Iz takvih sklonosti, kakvegod da jesu, može se izvući zaključak da i jedni i drugi imaju naglašeno pitanje (problem) identiteta i straha, i to istovremeno, a koji rešavaju (ispoljavaju) nametanjem ili izbegavanjem. Ono na šta želim, odmah na početku, da ukažem je da evidentno imaju neki istaknut problem koji jedino mogu da prevaziđu kroz susretanje. Problem koji čoveka tišti iskazuje se kroz njegove potrebe koje se brzo prepoznaju pošto su u saglasju s dominantnom energijom koju zrači, koja ga čini prepoznatljivim. Inače, bilo koja da je vrsta energije, svaka u čoveku stvara napetost, teskobu i doklegod je energija statička, dobro je (ne baš), ali sam čin njenog postojanja zna često biti neugodan, jer svaki tip latentne energije je potencijalni izvor raznih tipova konflikata. Svest o njoj mora postojati, inače, ukoliko se nekontrolisano isprovocira i ne kanališe ispravno, nastupaju neželjene posledice. Saglasno predhodnim iskustvima, kanalisana energija je ključ uspeha u životu; rasipanje energije: zna se!

Generalno, svi posedujemo energiju (jer ne bi ni bilo života), pa zato se ne možemo deliti na one koji je nemaju i one koji je imaju. Svi je imamo, ali je uvek ne koristimo adekvatno, pa možemo jedino da se podelimo na one koji misle da je imaju, odnosno, koji misle da je nemaju; (otuda, izgleda, i potreba da se daje i prima). Pošto su misli vrsta energije, i one mogu postati vrlo opasne (i kada se misli i kada se ne misli, a najopasnije su kada se nekritički prihvataju tuđe). Na primer: vrlo su opasni oni koji misle da znaju, kao i oni koji misle da mogu više nego što su im lični potencijali. Drugi ekstrem su oni koji ne misle tako.

Evo, na primer mi mislimo da je svaki naš problem lične prirode.

Pogrešno! Nije!

Svi se susrećemo na razne načine i to je s velikim razlogom - što ću i objasniti, (razlog susretanja je na najvišoj tačci prioriteta smisla egzistencije, pa zato odmah to da kažem da mi ne bi rekli - o čemu ja to?) Vidite, susrećemo se jer imamo potrebu da se iskažemo; da zadovoljimo svoj ego, svoj neki deo prirode, da oslobodimo višak energije; da nadoknadimo manjak energije, itd. A za to su nam potrebni drugi. Čovek koji nema svest o tome (nema takvu potrebu), on je potreban ovim prvima. Znači da su i oni koji misle i oni koji ne misle, međusobno potrebni jedni drugima, a to znači da postoji opšta potreba koja je proizvod kolektivne (nesvesne) potrebe ili neke više (odzivne), potrebe. Eto jednog od mogućih odgovora - zašto smo potrebni jedni drugima, jer odzivne potrebe ne možemo da kontrolišemo, obzirom da egzistiraju na nekom višem novou nesvesnog, dolazeći iz viših dimenzija kolektivne svesti. (Uverenje nastupa iz svesnog, jer je produkt ličnog iskustva). Eto, tako u datom trenutku nastupa (opšta) težnja (želja), koja nije funkcija ličnog - kako da zadovoljimo međusobne potrebe. (A potreba je inače skriveni izraz za interes, znate?)

A sve se to dešava ovde:

Tako npr, nastaju skupovi, okupljanja, udruženja, lože, redovi... Ah, da! A znate li šta je to nematematički skup? Vidite, to su prostori određene veličine za sedenje ili stajanje, ali sa obaveznom scenom ili binom. Rekli biste da je taj, pa i svaki, skup mesto odakle se, sa bine, šalje poruka. Slanje poruke obično vrši jedna osoba, koja uglavnom stoji (da bi se bolje videla, dok oni koji primaju poruke uglavnom sede). E pa videćete da je to jedna velika zabluda, i da uopšte nije tačno da se vrši jednosmerna komunikacija ka publici, čak to i Nauka tvrdi, ali Ja kažem da se vrši dvosmerna komunikacija! A kako nas u životu (ciljano) uče pogrešno, po principu: od generalnog ka pojedinačnom, zaključujem (jer sumnjam), da je to netačno (pošto sam lično iskusio). Tvrdim da je to vrsta duplex-veze (istovremene razmene - dvostrane komunikacije)!

Dokaz: Ukoliko pretpostavimo da je osoba na bini zbog nas (ona misli kao i mi), baš kao što i mi mislimo, tada se može govoriti o istomišljenicima. Šta je tačno ukoliko pretpostavimo da smo svi u pravu? Verovatno mislite je tačno ono "između" - nije! Odgvovor je uvek iznad (u smislu hijerarhijskog redosleda važnosti), a on glasi: oboje smo ispod jer smo samo elementi funkcije višeg reda. Sve spoznajuće je element funkcije nečeg većeg ili višeg, ili iznad, jer ništa ne može egzistirati samostalno - ništa nije zbog sebe, (mnogima je ta spoznaja često razlog konstrukcije besmisla - blago onima koji ne razmišljaju, bar ih ne boli glava). A da bi išta imalo vrednost (funkcije smisla), svaki element kao deo nečega mora imati zajedničku osobinu izvornoj, ili izvedenu, jer da bi se reklo da je deo nečega mora imati sličnost ili biti asocijativna sa tom funkcijom. Pošto je deo celine (funkcije), to govori da je svaki element u kauzalnoj vezi sa svakim elementom u okviru te funkcije, a to dalje ukazuje da korespondiraju na određeni (opštepoznat) način. To će reći da je dovoljno znati jedan od elemenata da bi ostalo bilo jasno, (zato ja kapiram sve jako brzo, jer me sam element usmerava ka konstataciji da je veliki deo smisla u nama samima - to ne brkati sa samovažnošću i religijom jer im je taština zajednička tema).

Okupljanje ili druženje: Da bi došlo do spoznaje ili smisla bilo čega mora postojati "dobar" kontakt, a do čina spajanja potreba za komunikacijom moraju se ispoštovati preduslovi. Ukoliko dublje razmislite, uočićete da je čin odlaska na "onaj" skup prava avantura i da je skopčan sa događajima koji na prvi pogled nemaju veze sa vama ili tim skupom, ali ništa nije slučajno, jer se uvek (pa i tada, tj. večito), vrši test vaše odlučnosti, iskušavanje.

Elem, otići ćete na skup, bićete tamo i vratićete se zadovoljni ili razočarani. Ali to nije tačno, ustvari, to je najmanje važno. Nije čak nije ni činjenica, iako ste "sigurni" da ste bili ili niste - na širem planu važno je da se taj skup održao, a ne vi. Vi samo imate previsoko mišljenje o sebi. Vi ste samo deo predstave, vi (uvek), učestvujete u svim predstavama, bilo da ste faktički prisutni ili ne. Formalno, uvek ste akter, bilo posredno ili ne - jer ste živeli u tom vremenu!

Da li je vaš izbor bio dobar, što ste bili ili niste, nikada nećete saznati, jer ono što razmišljate i činite u svom vremenu za vas ima vrednost saglasno razumevanju trenutka bitisanja i vaše uloge u njemu; samo za vas u odnosu na one koji čine suprotno. Pa zato i analiza svega sadašnjeg ima smisla samo u odnosu na sve što je u opoziciji aktuelnog, a prava vrednost nekog događaja ili aktivnosti može se sagledati tek kroz prizmu proteklog vremena. Vi to nikada nećete saznati jer ste celog svog života “ovde”! Cilj i smisao su negde daleko - napred, u vremenu koje dolazi, (u odnosu na nas - izvan vremena).

Navedeni period, opet je funkcija nekog višeg reda i tako u nedogled. Nama jednostavno nije omogućeno da sagledavamo bilo koliko bio dug vremenski period unapred, niti da saznamo istinu, jer ni instrumente kojima možemo sagledati vremenski prostor ne koristimo na adekvatan način, zbog prisutne velike subjektivnosti (nametnutih granica i samoograničenosti - čitaj: usko gledanje. Dobri smo, ko nas je učio!).

No, eto vas na nekom (onom) skupu, u publici.

Šta tražite u masi?

Imate li racionalan odgovor?

Došli ste da se nekome divite ili da delite svoje mišljenje ili stavove s njim?

Na pozornici je umetnik, pevač, govornik, političar. Pazite, na pozornici nije neko kome tamo nije mesto, (eh, a dokazujem da je on u zabludi, a ispašće da smo to ponajviše mi!). Ukoliko je to tako, da li se slažete da ste vi baš tamo gde vam je mesto, u publici?

Evo, sa bine vam se šalju poruke i govori se kako bi nešto trebalo da bude; savetuju, a neki čak i prete (ukoliko ne budete dobri)? Pa šta ste očekivali? Jasno? Vi ste dole, vi imate potrebu da slušate. Dole su dakle neznalice, ili oni koji su željni da slušaju - poslušnici. Dakle dve kategorije ljudi koji su na sličnim talasnim dužinama, (uslovno) u različitim ulogama - ali jedni drugima neophodni da bi se "to" dogodilo. Jedni su gore, a drugi su dole, razlogom zajedničke teme iz čega proističe zajednička potreba! A zajedno su opet u funkciji nečeg višeg, npr, opšte potrebe, (da se osvesti nešto vrlo važno jer su se stvorili uslovi za to!).

- Kakve to veze ima sa energijom?

Evo: oni na sceni su svi koji su se odvažili, a publika je onaj soj koji se nije odvažio, oni kojima su potrebni ovi na sceni. Obzirom da nemaju petlju da prikažu šta znaju sebe doživljavaju kroz druge, identifikacijom, poistovećivanjem, imitiranjem, divljenjem, znači: kroz ispoljavanje drugih. Tim ljudima je potreban idol, a to je neko u koga će biti zaljubljeni, neko o kome će pričati, kome će se diviti, neko sa kim će se poistovećivati. Ljudi koji svoju energiju predaju drugom, čime ga jačaju - činom dolaska, aplaudiranja, bodrenja. Pozadina ovakvih želja i aktivnosti ukazuje da čovek nema svest o tome da i on može biti gore. Međutim i ovi gore imaju problem i potrebu - da im se neko divi, a za to im je potrebna publika, ovi od dole, koja im predaje svoju energiju. Čista razmena energije! Dvosmerna razmena energije. (Pa, zar nisam to tvrdio na početku?) Koje je najpogodnije mesto za sve njih?

Pa, pozornica,

Da, pozornica je mesto gde jednosmernom komunikacijom dolazi do dvosmerne identifikacije i zadovoljavanja potreba. To je mesto gde umišljena Veličina, oličena u jedinki, manipuliše masom koja ima potrebu za nalaženjem svog identiteta, idealizovanjem pojavne ličnosti na sceni. Najtananije osmišljena prevara u kojoj svi zadovoljavaju svoje potrebe popunjavanja velike praznine. Skup problematičnih jedinki. Seansa bez lekara, prisutni su samo pacijenti. Njih: koji imaju potrebu za idolom (nemaju svoje "ja"), tj. za nekim koga će uzdići na pijedestal (kada to već ne znaju postići), i Njega na koga se projektuje njihova potreba (iz ovoga proističe da je On najmanje kriv! On samo misli i tako i čini jer misli da je po meri onih koji su došli). U stvari, mislim da svi oni imaju nekih ljubavnih problema (ali i to je jedna druga priča).

Eto, i u pozorištu, na primer, svi se okupljaju zbog iste stvari, zajedničkog pitanja (problema). Glumci, koji imaju problem jer oponašaju nekog, i koje po "toj i toj" ulozi pamtimo, a to je, morate priznati, čista prevara jer se glumac krije iza takve uloge. (Vi nikada niste upoznali pravo lice jednog glumca). Zar ne? A gledaoci, znajući sve to, svesno odlaze i sve to posmatraju. Niko se ne buni. Svima odgovara. A svako okupljanje je zavođenje (mase), jedno međusobno veliko foliranje na široj osnovi. A šta mislite da onaj na sceni "kulira", ma jok! On se više uplašio od vas. On leči svoj strah, evo pitajte me! A vi ste mislili...

Šta je tu lažno, pitaćete, jer je ipak došlo do razmene energije pošto su svi posle predstave, kakva god da je, izuzetno raspoloženi?

Dokazaću.

Pazite, ako među ljudima postoji onaj pravi fluid privlačenja zašto onda to jednostavno, u direktnom odnosu, jedan drugom ne prenesu, već se čini grupno ili pred auditorijumom? Hm? Ili skriveni iza Pentijuma 4 ...

Drugo: to što Oni dolaze da Ga gledaju ili podržavaju uopšte ne znači da ih On privlači. On ih izaziva (u smislu: dođite ako smete). Njemu je dosadno da bude sam pa izlazi jer se odvažio, a to isto važi i za Njih. Niko ne dolazi zbog drugog nego zbog sebe, a mislili ste....!

Treće: Oni dolaze da ga posmatraju, iskorišćavaju njegovu pojavnost, ali i on takođe! Da li tu ima i trunke ljubavi? Ne, nego popunjavanje praznine.

Sve to traje u beskonačnost, a to ti je prava tortura.

A da li si bre čuo da je neko od njih došao i rekao: - Siđi bre, budalo !

*

Znaš, ja nisam onaj treći, mogu sam, ali mi je ipak potreban neko... iz svega proizilazi da izgleda, hm... i ja imam problem. (Ne znam zašto se i ja foliram i zašto glasno ne kažem: "Ja, taj i taj, imam problem"?)

... A usamljenost prelazi u bolest, ukoliko se ne leči, da znaš. (Ipak sam nešto priznao!)

U zavisnosti kakvu energiju zračiš, usamljenost se leči tako što pronađeš nekog i daviš ga, daviš, daviš ... ili pustiš da te dave!

Izbor, kao što vidiš, postoji!

... Setih se još nečega: može ti se desiti da pobegneš ili da odbaciš oba, ali pazi tada imaš sve šanse da udaviš samog sebe.

Znaš, ja puštam da me dave. Ja prosto obožavam da me gnjave. To mi puno znači, obzirom da mi je to znak da sam nekome potreban, i daje smisao svemu.

Ali znam, znam: ako preteram, mogu mi reći da sam davež!

Zato ja jako pazim da me tako ne etiketiraju.

... I stoga ću sad da stanem.

(Ali, opet ću ja!)