|
Bog ne nosi bradu
Tajnu Postojanja čovek nikada neće saznati. Nismo gospodari vremena. A i vreme je deo postojanja. Ali ako je vreme nebitno u smislu postojanja, onda ga barem treba prevazići jer je kočnica da se napravi iskorak iz postojećeg.
Tajnu "ko je on", takodje, čovek nikada neće saznati. Jer taj odgovor je najmanje stepen više i daleko iznad nas. A ko zna koliko je stepenica još? Za svaki egzistencijalni stepen više moramo imati čvrsto saznanje, barem šta je život - šta je ovo? Kada saznamo šta je "ovo" tek potom možemo znati iz čega izlazimo, da bi ušli u nešto drugo. A to čoveku ne napušta ova egzistencija. Niko ne bi da umre. Postojanje nam lepo deli osnovnu lekciju. Lekciju egzistencije. I da bi bili iznad nje, moramo napustiti ovaj život. Nijedna velika tajna neće se saznati jer način kojim čovek prilazi da je otkrije je pogrešan. A tajna se nikada neće otkriti sama od sebe. Kako već rekoh, čovek generalno ima pogrešan pristup prilaženju svemu. Svemu prilazimo razmišljanjem i racionalno. Racionalnost je čovekova iskustveno nametnuta kategorija, jer je do tada verovao samo u ono što može osetiti čulima. A postojanje nije čovekov "proizvod". Stoga i tajnu ničega nećemo nikada shvatiti logikom "stvari po sebi". Jer tajna je izvan egzistencije naših nametnutih poimanja. Razumevanje logičkiog sleda je "privilegija" našeg mozga, kraće nazvano: inteligencija. Ali je krajnje pogrešan način u pokušaju da shvatimo ono čemu težimo. Jer ova Civilizacija kao jedna u nizu je samo segment Postojanja koji mi pojmimo. Segment u kome se vrednuje posedovanje.
Egzistencija nije ni u posedovanju i nije ni u razmišljanjima. Ono što na ovom stepenu razumevanja možemo biti sigurni je svest - "pojmovanje", da posedovanje nije proizvod postojanja jer po svom činu egzistencije pripada prolaznosti. Zato i sve što pomislimo, nestvarno je.
Ali upornim razmišljanjem možemo steći određene koristi. Nazivamo ga poniranjem. Poniranjem prestaćemo da razmišljamo i bićemo "poneti"- zaneseni, a to je već put izlaska iz konforme zone bezbednosti ovakvog načina razmišljanja. Jer svako poniranje je put u neizvesnost.
Sama egzistencija je proizvod ovozemaljske svesti. I to već podstiče sumnju da joj se veruje. Jer i Zemlja je samo deo Svemira koji će i posle eventualne zemaljske kataklizme i dalje postojati.
Jer logiku stvari je sačinio naš um u sadejstvu sa egom. A ego nam se razvio saglasno našim potrebama i unutrašnjim vrednostima. Ego se razvio iz straha. Strah u opstanku je imao potrebu samozaštite. Čak i saznanja do kojih dolazimo su samo "relativno ili subjektivno vredna" (hm, da ne uvredim svoj ego :) ), jer spoznaje delimo na istinite i neistinite. Delimo ih, a sve su jedno. Doklegod delimo postojanje na bilo koji način, ostaćemo tu gde smo. Tavorićemo u neznanju na stepenicama saznanja.
Jedan od velikih koraka je u životu čoveka "koji misli" je odbacivanje ega. Samo dobacivanje je prirodno i poželjno. U prirodi i mačka ostavlja svoj porod. A život poroda se nesmetano nastavlja "bez dramaturgije". Čovek drami jer misli. Jer ne prihvata takav čin. Jer su mu misli oslonjene na nametnutim kategorijama. Čin koji je sam po sebi svojstven prirodi. Jer da nije tako, ne bi do takvog čina nikada ni dolazilo. U suprotno shvatanje, u takvu zavisnost, tera ga sopstveni ego. Ego koji mu je nametnuo sve ovo do sada ili do tada - a i do ove spoznaje ko ga "zavodi".
Priroda nema ego. Životinje i biljke nemaju ego. A egzistiraju paralelno s nama koji mislimo da smo superiorniji i inteligentniji jer koristimo "svoj" um - jer imamo ego. Priroda i egzistira jer ne podleže "zakonima vremena" i drugim kategorama kojima smo mi "uspeli" da objasnimo postojanje.
Potrudiću se da dam adekvatne primere te zablude, da ne bi neko rekao da ja idem iz zablude u drugu zabludu. Obzirom da zabludom nazivamo sve što se kosi sa opšteprihvaćenim stavovima. Jer stav je produkt mišljenja. Mišljanja ljudi koji donose zakone. Donose zakone da bi "regulisali" postojanje i samoodržavanje njihovih stavova. Najbaže rečeno - lakrdija. Lakrdija, jer se zadovoljava samo forma. Ništa se novo ne dobija. Stagnira se. Ne negradira se jer postojanje ne dozvoljava sopstvenu degradaciju, kao što ego ne dozvoljava samopovredjivanje. Ali zato tapkamo u mestu i spoznajama.
A da bi napravili korak više u životu, moramo ga učini i faktički.
Razumemo druge samo kada razmišljamo kao oni i to je prva validna u nizu korisnih zemaljskih formula. "Biti neko drugi", to nikada nećemo moći sa ovom svešću. Šta "realno" možemo biti nikada nećemo saznati. Šta smo mogli da budemo, samo su pretpostavke. A razumeti nekog možemo samo simulacijom egzistencije u "njegovoj koži". Jer kada smo u "nečijoj koži" nismo u svojoj, već tada samo razmišljamo kao on. Pretpostavljamo da razmišljamo kao on jer "nismo u svojoj".
Sad, šta je primarno za čoveka je sigurno krunsko pitanje? I ne nameće se. Zato i ova civilizacija stagnira, a potrebe su velike. Odgovora nema. A samo razumevanje koje je nasuprot nasilja, može doneti neki boljitak. Malo veći korak je pad Civilizacije. Uništenje iste. Ali koja je civilizacija porušila samu sebe? Nijedna! Jer nijedna sebe nije stvorila, već Postojanje. "Jer penje se od dole, a silazi od gore".
Promenu i korak više uvek donosi razumevanje - kojem se teži. A samo nova civilizacija može doprineti sveukupnom uzdizanju čoveka i njegove svesti. Jer na višim stepenim aegzistencije, samo postojanje po sebi se ne preiuspituje. Svaka civilizacija ima svoje muke, izlaze i rešenja, kao i Svest, kao i Postojanje, kao najviši čin ove predstave, u kojoj smo. Egzistencije subjekata u višim nivoima svesti je nebitino jer ne postoji medjusobno ugrožavanje. Sve je sa smislom "postavljeno". Jer da nije tako, ne bi ni ovo postojaloSamo postojanje jeste nametnuta kategorija, je "jer ni Bog ne bi postojao na ovom stepenu svesti - da nije čoveka". S pravom se i poitamo ko je koga izmislio? Bog ili čovek? Bezvredno je isto preispitivati jer nikada ništa nije produkt bilo aktuelnih subjekata obzirom da smo uvek bili postavljani.
Postojanje je proizvod čina postavljanja. Ono egzistira. A naša svest može samo da bude član "enigmatskog kluba" na mukotrpnom putu spoznaje sopstvene egzistencije.
Tajna života
Danas možemo da teoretišemo. Ali ništa ne možemo da dokažemo. Verovanje je ostavljeno svesti da odradi svoj delo "posla" koje nam se nameće - baš kao i samo postojanje. Doklegod teoretišemo tapkaćemo jer nema razumevanja za taj mukotrpni put.
Ali "izlaz" i vrata islaska će se otvoriti samo ako pristupimo tome ezoteričnim putem. Nesvakidašnjem i nezemaljskim putem samo možemo napustiti ovaj plan postojanja. A nismo ga ni zagrebali. Tajna postojanja je nedodirnuta.
A taj izlaz je u misaonim frekvencijama, odnosno u odgovarajućem stanju svesti.
Delovanje "tajne" ima duhovan aspekt do kojeg dopiru samo retki pojedinci. Duhovno je ono što nadilazi pojedinca ili čnost, što individuu povezuje sa celinom, sa Apsolutnim ili sa Apsolutim - sa "Gospodinom broj Jedan". Naravno, ne mislim na Boga. Jer bog se nametnuo kao najvažnija kategorija. Nametnuta kategorija "jednog iznad svega".
Otkada je čoveka i sveta, to se povezivanje sprovodilo praksom asketskog pročišćenja i meditacije u kojoj svi individualni sadržaji uma nestaju, i s njima sama iluzija individualnosti, ili Ego. Samo tada je čovek tankim nitima sjedinjen sa Apsolutnim. On je to oduvek i bio, ali sada je to otkrio i u celini svesno učestvuje jer je svesno poništio iluziju egoičke individualnosti koja je stvarala privid razdvojenosti individue od celine, koja je na ovom planu Bog. A na drugm planu je i Bog u našoj ulozi prema Apsolutu.
Mi smo uvek sam Apsolut, u svojoj suštini, ili bitisanju. Na najdubljim i najfinijim područjima svesti. Na površini, u svakodnevnom umu, na javi koju sada vidimo oko sebe, mi smo porobljeni individualnim sadržajima uma koji nam daju privid odvojenosti od celine u Postojanju. Taj privid doživljavamo kao stvarnost u kojoj živimo. Toliko smo identifikovani sa tim prividom odvojenosti da smo nemoćni da delujemo kao celina i koristimo isti potencijal stvaranja kao Apsolut, što nam s pravom pripada jer ništa ne može biti različito od Apsoluta i njegovih potencijala, pa ni mi sami. Delujemo samo sa ono malo fizičke snage koju imamo u telu i sposobnostima uma,ograničenog čulima i uslovljenog svim individualnim sadržajima i utiscima koje smo sakupili, kojih se grčevito držimo, ili su nam nametnuti kao javnom njenje, propaganda,'naučni' zakoni, tabui, religijska verovanja ili sofisticirani implanti.
Ezoterija i postojanje
Verovatno najbolji teoretski okvir za razumevanje zakona privlačenja daju drevna učenja koja su se vremenom prilagodjavanjim adnevnim potrebama Vlasti.
Prema nekim pozitivnim filozofijama i praksama kroz učenje, Apsolutni duh samom svojom blizinom izaziva u postojanju fizički kosmos i svu životnu energiju. Što smo mu bliži razumevanje je veće. Na nižem kosmičkom planu, po ezoterijskim učenjima, Postojanje je u Planetama. Planete su Bogovi. To učenje je Nauka odbacila. Astrološki, Apsolut se traži u Suncu, u zvezdama, pa otuda one izazivaju stvaranje planetarnih sistema. Na još nižem planu Apsolutni duh, boravi kao individualna duša u čoveku, kao čovekova duhovna suština. I otud, kao vrhunski privlačitelj, je stanje svesti čoveka koje izaziva blikovanje i kretanje svekolike životne energijena u planetama kroz svesnog subjekta, čoveka. To kretanje energije na planeti vidimo kao sve događaje i civilizaciju.
Zbog svoje duhovne, božanske suštine, koja sve izaziva u postojanje i koja je vrhunski privlačitelj, čovek privlači sve - a ne zato što njegov ego želi da stvara realnost. U eksperimentima kvantne fizike primećeno je da se energija kao čist potencijal pretvara u subatomsku česticu samo ako su prisutni posmatrači, ljudi.
Onoliko koliko je u nama sazrela svest o Postojanju i koliko smo spremni da prihvatimo tu promenu kojoj se degradira postojeći stav o svemu - to će nam i suština Postojanja biti bliže. Jer, ipak mi smo u tom Postojanju.
Prema tome, budućnost čoveka je u njemu samom. U njegovoj spremnosti da se menja, bez da se pita zašto to radi - baš kao i po pitanjuma religije, kada se i ne pita zašto veruje?
Koje god da je učenje - korisno je, jer nas udaljava od aktuelnog i priblizava Bogu koga smo poistovetili sa Apsolutom. I zaštitili ga od nedodirljivosti. Što je jako dobro, jer smo za početak time ego sputali čovekov um da ne divlja. Jer svest se ne stiče razmišljanjem. Što reče Eckhart Toole: "Svest nije s ovoga sveta..."
Daleko smo od Apsoluta, pošto smo daleko od savršenstva, jer težimo da postanemo nešto što na ovakav način ne možemo da postanemo. Ponajmanje čovek formalno ne može da postane Bog. Na ovom stepenu razvoja svesti, čovek bi mogao samo evolucijom da dostigne te božanske vrednosti. A da li je tim činom Bog, to iskustveno ne možemo da tvrdimo. Jer ako prihvatimo sled i postojanje da slojevito ima svoje nivoe, onda i stanjem svesti živimo onaj nivo koji dostignemo - a koji je iznad Boga.
Eto, za sada, toliko o shvatanju gde smo u odnosu na ono čemu težimo. A što nikada nećemo postati. Ne misleći samo na sebe, na nas, već i na celu civilizaciju.
I ono ključno: da bi bili "ono" čemu težimo, moramo napustiti ovu egzistenciju. Ne možemo egzistirati u dvema opozitnim egzistencijama. A napustiti ovu egzistenciju, znači ne živeti u ovom postojanju. Zamislite koji bikorak trebalo da se učini? Dok se čovek "trese" od pomisli na smrt, teško da ćemo se pomeriti. Bez napustanja ove egzistencije, neće se ništa novo i desiti. Osim sve veći broj nepoznanica.
Menja se, menja se...
Jer kada je čovek prestao da misli i počeo da oseća i da se udubljuje, počeo je sve više da shvata i da osvešćuje, da on nije primarni subjekt postojanja i da nije od egzistencijalne važnosti da se podiže na njen pijedestal, jer je po svojoj suštini sve drugo mnogo važnije od onog što smo mislili da jeste..
