Ljudska bića su prirodno sposobna za prekrasne, duboke, profinjene emocije, nadahnjujuću i strastvenu ljubav i radost. No, često nam je teško na duže vreme ostati u kontaktu s tim delovima sebe.

Malo dete jedino u okolini može videti ogledalo sebe i svog ponašanja. U reakcijama okoline ono traži odraz samoga sebe, i uspostavlja kontakt s osećajima koje okolina šalje natrag. Ako ljudi oko deteta nisu sposobni da vidje, prepoznaju i cene njegovo istinsko biće, dete nema temelja na kojima bi to moglo samo učiniti. Tako ono polako gubi kontakt s tim delom sebe, čak i kad nisu prisutne ozbiljne traume. Slično kao kad zbog nekorištenja mišići atrofiraju, tako i naše istinsko ja 'kržlja'. To nije najprecizniji izraz – nešto što je naša bit, ono što mi stvarno jesmo, ne može uistinu zakržljati – ali kako gubimo sećanje i sposobnost da živimo iz tih osećaja, spoljni rezultat se može tako opisati.

U individualnom radu obično nastojimo istražiti s kojim delovima sebe smo na taj način morali izgubiti kontakt. To su obično oni najnežniji, najtopliji aspekti našeg bića, oni najpuniji ljubavi prema celom svetu, ali i prema sebi samima.

Ako proverite što vas najviše boli kad se osećate omalovažavani i kritikovani, to je verovatno upravo osećaj da se vaše istinsko ja ne vidi i ne uzima u obzir, dok se nevažni delovi vašeg ponašanja interpretiraju na najproizvoljnije načine.

Kod svakog od nas postoje dečji delovi koji se na temelju ranijih iskustava mogu osećati odbačeni i necenjeni i kad to nije sasvim realno: primer kad druga osoba hvali sebe ili neku treću, kad se od nas traži nešto što nam nije sasvim ugodno, kad čujemo mišljenje suprotstavljeno našem... to su najbenignije situacije, a čak i u njima se često bude dečji osećaji. Još je teže kad smo u kontaktu s osobom koja na direktan način pokazuje neobzirnost ili nepoštovanje. Tada je vrlo teško ostati odrasli i ne učiniti to isto prema drugima – odnosno izgubiti iz vida njihovo istinsko ja i tako se postaviti.

Nije uvek potreban samo direktni podsticaj da bi se probudio taj osećaj odbačenosti. Dovoljna je samo atmosfera u kojoj takva svest i takav odnos nedostaje. Jednostavno biti u kontaktu s ljudima koji ne prepoznaju niti sebe niti drugoga – a to smo svi do neke mere – podržava gubitak bliskosti sa sobom kod deteta, koje onda i samo odrasta u takvu osobu.

Hodate li kroz grad, stalno ispočetka oživljavate to iskustvo i tu atmosferu. Srećete ljude, a i decu, praznih, hladnih ili čak prezirnih izraza lica... a verojatno se i sami zatvarate. Na vrlo suptilan način, svaki takav susret, čak i ako osobu niti ne pogledamo dobro, potvrđuje izvorno iskustvo. Bez mogućnosti da izrazimo i iskusimo svoju istinsku prirodu i najdublje osećaje, oni 'odumiru', barem za našu površinsku svest.

Svi imamo svoje životne borbe i ponekad se možemo osećati da niko to ne vidi i ne ceni. Ponekad i jest tako. S druge strane, jesmo li sami sposobni videti i ceniti napore drugih ljudi? Vrlo retko. Očekivati to bilo od sebe ili drugih nije niti realistično u ovom društvu. Niko to nije imao prilike stvarno da nauči.

Zamislite kako bi izgledalo živeti u okolini koja vas istinski vidi i prihvata čak i kad niste savršeni. Kako bi to izgledalo i sami biti sposobni prihvatiti druge na taj način?

No nije to realno očekivati niti od sebe niti od drugih samo na temelju racionalne svesti. Svi volimo misliti o tome kako bi drugi 'trebali uzeti u obzir...', no to nije lako. I nama i drugim ljudima treba vreme da se iscelimo. Ne možemo videti i ceniti druge ako smo odbacili delove sebe. Ponekad primećujem da, kad pokušam održavati takav stav prema drugim ljudima, javljaju se delovi mene koji pitaju: a što je sa mnom? Ponekad se javlja i iracionalni strah da ako u potpunosti poštujem druge, moram odbaciti sebe ili prihvatiti nekorektno ponašanje. To su dečji strahovi koji nisu u skladu sa stvarnošću – ali su stvarni.

Možda ćemo imati potrebu ponašati se zrelije od drugih kako bi se mogli osećati boljima od drugih. To ne rešava problem nego ga samo prikriva.

Kad i imamo iskustvo da neko stvarno vidi i prihvata naše najdublje osećaje, možemo sumnjati u to da je to iskreno ili da to zaslužujemo. Možemo to doživeti kao pokušaj manipulacije ako smo imali iskustva u kojima smo emocionalno manipulisani ili iskorištavani.

Najčešća barijera isceljenju je što nam je takvo stanje svesti toliko normalno da ga jedva i primećujemo. Kad na trenutke i postanemo svesni problema, lako se vraćamo u osećaj 'ma, nije to tako strašno' čim kriza prođe.

Koliko god to želeli, ne verujem da je to moguće promeniti racionalnim trudom. Kao i kod drugih područja života koje želimo promeniti, potrebno je ući unutar sebe i isceliti se kroz duboko emocionalno iskustvo. Nakon toga, potrebno je vežbati svesno bivanje i delovanje iz centra svoga bića. Često je potrebno vreme kako bi naučili na taj način delovati u svakodnevnoj stvarnosti – nakon što decenijama naše pravo ja nije imalo kontakt s tom stvarnošću. No, to je moguće. Možda ne možete niti zamisliti koliko lepote možete naći u sebi jednom kad je krenete potražiti.

K.Muk,