Ogledalo vremena

Ogledalo vremena

Senke naših života se granaju u više različitih budućnosti - u koje mi možemo lako banuti, a zatim se vratiti u stvarnost
Neke od njih su protkane spokojem i radošću a druge su opasne i mračne - ali nisu definitivne
Male promene u ponašanju mogu da nas izbave od dolazećih teškoća

Da li ste se pitali kakav je osećaj kad se čovek nađe u sopstvenoj budućnosti; kad u sledu sablasnih slika vidi čas svoje smrti, a zatim prepozna da je došlo vreme kad se sve to ponovo dešava – na javi?
Ja sam to doživeo krajem rata 1999. godine.
Holografski obrazac govori da svaki delić sadrži potpunu sliku celine kojoj pripada. Kad se to gledište primeni na vreme, otvaraju se mogućnosti pred kojima blede sva naša znanja o prirodi, životu, sudbini...

Uzbudljiva je i sama pomisao da svaki trenutak sadrži sliku večnosti i da se u holističkom ogledalu vremena vidi sve što je bilo, ali i sve što će biti. Međutim, po čudesnosti, jedna pojava nadmašuje sve ostale.

Kad sebe budete pogledali u ogledalu vremena, a to se postiže smirenim umom i određenim znanjem, doživećete nešto nepojmljivo: videćete senku vašeg života koja se grana u više različitih budućnosti. Neke od njih su protkane spokojem i radošću, a druge su opasne i mračne. Koji će od tih ogranaka olistati, zazeleneti, procvetati, zavisi od vas samih. Male promene u sadašnjem ponašanju mogu u trenu da vas izbave od dolazećih teškoća.

Opširnija uputstva za te delotvorne promene data su u knjigama “Skriveni zakoni sudbine” i “Magija i peta sila”, a ovde ću izneti deo tih saznanja iz fizike i tehnologije svesti.

Čarobna moć
Stiven Hoking je jedan od vodećih naučnika današnjice. U knjizi “Kratka povest vremena”, on piše o istovremenim a višestrukim istorijama osnovnih čestica, koje su osnovna građa za sav svet, i kaže: “Prema ovoj zamisli, data čestica nema samo jednu istoriju, kao što bi to bio slučaj u klasičnoj teoriji. Umesto toga, pretpostavlja se da se ona kreće svim mogućim putanjama u prostorvremenu, a sa svakom od tih istorija stoje u vezi dva broja, od kojih jedan predstavlja veličinu talasa, a drugi njegov položaj u ciklusu... Ono što odgovara istoriji neke čestice, sada je celokupno zakrivljeno prostorvreme koje predstavlja istoriju svakolike Vaseljene”.

Pošto data osnovna čestica ima više istovremenih istorija, onda se i njena budućnost grana u više mogućih putanja. Budući da je reč o česticama-talasima od kojih smo i sami izgrađeni i čiju sudbinu delimo, za nas je posebno značajan ovaj ugao posmatranja: naša priroda je talasna. Svaki naš delić, svi organi, telo i celo biće, rašireni su u nedogledne dubine prostora i vremena, svuda gde dosežu naša zračenja. Povezano sa holografskim načelom, da se u najmanjem odslikava najveće, naše “ja” je nošeno moždanim talasima, prisutno na bezbroj mesta u prirodi, ali i u različitim vremenima – u prošlosti i budućnosti. Osvešćeno “ja” dobija čarobnu moć da, između ostalog, pogleda sebe u ogledalu vremena i vidi mnoge ogranke svojih mogućih života.

Praktična primena ovih saznanja je da određenim postupcima i naše telesno biće stopimo sa onim ogrankom budućnosti u kojem su zdravlje, blagostanje, radost i, iznad svega, povoljni uslovi za ostvarenje zadataka zbog kojih smo i poslati na ovaj svet.

U smirenom stanju svesti bude se čarobna svojstva da našim umom vidimo i stvaramo budućnost. Na našim druženjima u Zemunu, a u skorije vreme i Žarkovu, hiljade ljudi su se mogli praktično uveriti u delotvorne mogućnosti smirenog uma.

Potpunija slika sveta
Majkl Talbot, u knjizi “Holografski univerzum”, piše da “postoji ogroman broj dokaza koji potvrđuju da bar neke buduće događaje možemo videti isto tako lako kao i prošle. Ovo je obilato provereno kroz stotine istraživanja”.

Na primer, 6. januara 1969. godine, od vidovitog Kroazeta je traženo da opiše ko će 23. januara 1969. godine sedeti na jednoj nasumično izabranoj stolici. Ogled je vodio dr Džul Ajzenbad, klinički profesor psihijatrije na Medicinskom fakultetu u Koloradu. Kroazet, koji je tada bio u Utrehtu (Holandija), rekao je da će osoba biti muškaraca visok 173 santimetara, unazad zaglađene crne kose, da ima zlatan zub u donjoj vilici, ožiljak na nožnom placu, da radi u nauci i industriji i da mu je laboratorijski mantil ponekad umrljan nekom zelenkastom hemikalijom. Čovek koji je 23. januara 1969. seo u navedenu stolicu, u potpunosti se podudarao sa Kroazetovim opisom, osim u jednom: nije bio visok 173, nego 174,5 santimetara.

NAŠI UPOREDNI ŽIVOTI

Holografska slika (trodimenzionalna a bestelesna), zapravo je, postojan svetlosni oblik.
Naš um je u stanju da sagleda mnoštvo mogućih svetlosnih oblika, u koje se kroz budućnost razgranava naš život. Zahvaljujući daru svesti, u stanju smo da otelotvorimo onaj ogranak koji voljno izaberemo. U skladu sa tim gledištem, čovek ne samo da može predvideti budućnost, nego je i stvara svojim mislima i postupcima.
Evo šta o tome piše Majkl Talbot: “Loijeva zamisao da postoje mnoge zasebne holografske budućnosti, a da mi biramo koji događaj će se ispoljiti a koji neće, skakućući s jednog holograma na drugi, nosi u sebi još jedan sadržaj. Davanje prednosti jednom nad drugom holografskom budućnošću, suštinski je isto što i stvaranje budućnosti. Kao što smo videli, postoji značajna količina dokaza koja upućuje da svest igra značajnu ulogu u stvaranju “ovde” i “sad”. Ali ako svest može da odluta s one strane granice sadašnjosti i povremeno pohodi zamagljene predele budućnosti, da li su i naši prsti isto tako umešani u stvaranje budućih događaja? Da li su hirovi života stvarno nasumični ili mi igramo ulogu u doslovnom vajanju sopstvene sudbine? Izgleda neverovatno, ali postoje neki još zamršeni dokazi da je ovo drugo u pitanju”.

Razumevanje načina na koji se vidi budućnost i umeće da se to znanje korisno upotrebi, može da u trenu spasi, promeni i poboljša život. Poučno usmerenje ka tom cilju daje i slučaj francuske glumice Iren Muze.

Nakon što je bila hipnostisana, pitali su je da li može da vidi svoju budućnost. Ona je odgovorila: “Moja karijera biće kratka. Ne usuđujem se da kažem kakav će biti moj kraj, biće užasan”.

Zatečeni odogovorom, učesnici ogleda su odlučili da Ireni ne kažu šta je izjavila i dali su joj posthipnotičku naredbu da zaboravi šta je rekla. Kad se povratila u budno stanje svesti, nije se sećala šta je sebi predvidela. Nekoliko meseci kasnije, dok je bila kod frizera, Ireninu kosu je zahvatio plamen sa vrelog štednjaka na koji se nehotično prosula zapaljiva tečnost. Za nekoliko sekundi, vatra je zahvatila odeću i telo. Irena je umrla u bolnici nekoliko sati kasnije.
Ovaj i srodni slučajevi otvaraju važna pitanja: ako čovek unapred zna svoju sudbinu, može li to da izmeni ili je budućnost zamrznuta, nepromenljiva?

Srećom, smatra Talbot, dokazi nadmoćno upućuju da ljudi koji su predvideli kobni događaj, mogu to iskoristiti da bi izbegli neprijatnosti. Za nas je, u tom svetlu, zanimljiv slučaj povezan sa Nikolom Teslom.

Po Teslinom opisu, jednom prilikom je u ponoć trebalo da sa društvom krene vozom iz Bostona u Njujork. Kad su već pošli na voz, Tesla ih je gotovo prisilio da odlože putovanje i krenu sat kasnije. Voz u ponoć je otišao bez njih i sudario se nedaleko od Bostona uz veliki broj žrtava, mrtvih i ranjenih.

Srodni događaji, a neke sam i lično doživeo, jasno pokazuju da čovek može izmeniti budućnost, čak i izbeći unapred viđeni kobni čas.

Kako izbeći kob
U proleće 1980. godine, koristio sam svetlosnu formulu da bih odredio reči (zvučne obrasce) koji, kad se prevedu u svoja svetlosna stanja, smiruju svest i čoveku otkrivaju skrivene sadržaje uma.

Um se otvara kad smirena svest više ne prati samo jednu misao u jednom trenutku, nego kad u trenu sagleda složenije odnose, opštije istine, zakone i načela. O tome detaljno piše u knjizi “Nova (meta) fizika na osnovama svetlosne formule”.

Tokom tih ogleda uočio sam još nešto: kad svest uroni u dubine uma, u stanju je da zaplovi kroz vreme – u prošlost ili budućnost, zavisno od učestalosti moždanih talasa koji nastaju kad u mislima ponavljamo reči sa tačno određenim zvučnim, a posle prevođenja u živčane struje, i svetlosnim treptajima. Opisaću jedno od tih iskustava.

Misli mi se smiruju i ja se stapam sa širokom pučinom svog uma. Svaka ćelija mi treperi sve brže i brže. Odjednom, pogledom odozgo, na postelji videh sopstveno telo. Potom počeše da izranjaju vazdušaste slike, jedna preko druge. Jasne svesti, osećam da je vreme postalo providno i da gledam scene iz budućnosti. Poželeh da vidim neku ključnu, sudbinsku sliku onoga što ću tek doživeti. U višim dimenzijama, gde sam se tada nalazio, namere su i delo, a želje se odmah ostvaruju. I izroni slika od koje pretnuh. Ležim, a na uzglavlju lepo vidim svoje bledo, ispijeno lice sa umornim pogledom i prosedim brkovima. Užasnut, shvatam da gledam čas svoje smrti. Procenjujem da su događaji pomereni za dvadesetak godina i da imam oko 55 godina. Snažni utisak me prenu u javu.

Jasnoviđenje sam prvo ispričao najstarijem sinu Siniši, a onda i ostalim ukućanima. Tad sam imao 36 godina i činilo mi se da su dva desetleća dug, dug period.

Tokom rata 1999. godine, posle bombardovanja hemijske industrije u Pančevu, imao sam jako trovanje. Krajem juna, počeh naglo da kopnim. Četrdesetak dana sam imao temperaturu 39-40 stepeni. Goreo sam i osećao da nestajem. Lečenje nije pomagalo. Više nisam mogao da ustanem iz postelje. Primetio sam da ukućani krišom plaču zbog mog stanja. Jednom prilikom, Siniša mi donese ogledalo. Pogledao sam se i pretrnuo od iznenađenja. Video sam davno već viđeno, video sam sliku osvog umiranja iz 1980. godine. Pozvao sam Sinišu i podsetio ga na to. On reče da se dobro seća tog događaja i da ga je povezao sa stanjem u kome se nalazim. - Tvrdio si da se budućnost može popraviti. Uradi to na sebi i dokaži da si bio u pravu – posavetovao me je sa prizvukom poverenja da ja to mogu.

Odmah sam počeo da tražim obrazac spasenja. Dakle, u hologramskom ogledalu vremena, ja sam jasno video jednu od mogućih slika svoje budućnosti. Kako je izmeniti i izbeći kobni završetak?! “Odjek leptirovih krila”, sinu mi misao. “Mala promena može da proizvede lančanu reakciju i izmeni tok događaja. Ali šta mogu promeniti na svom licu koje sam video 1980. godine i koje sada gledam? Da, obrijaću brkove!”, sinu mi u svesti i ja sam, posle tridesetak godina, prvi put obrijao brkove. Pogledao sam se u ogledalu i smireno rekao Siniši: - Ovo više nije ona slika koju sam video u ogledalu vremena. Na njoj sam imao prosede brkove, a sada ih nemam.

I stvarnost se zaista pokrenula na drugačiji način. Tog dana sam imao topao, dobronameran telefonski razgovor koji mi je ozario dušu i oživeo nadu da ću prebroditi teškoće.

Ubrzo potom, neka žena mi je, igrom slučaja, ponudila hranljivu smesu iz Japana za koju je rekla da iz organizma izvlači teške metale i druge otrove. Prihvatio sam njenu ponudu kao dar odozgo. Posle samo dve nedelje, moje stanje se toliko poboljšalo da sam nastavio sa druženjima u Zemunu. Štaviše, nestale su i tegobe sa srčanim ritmom koje sam imao pre trovanja.

Korak ispred sudbine
Moj prijatelj i dugogodišnji saradnik, Boško Protić, ispričao mi je svoj susret sa hologramskim ogledalom svemira i vremena. Njegovo kazivanje sam dožive kao neobičnu priču o holografsko-simetrijskim mogućnostima, mada je on tvrdio da se to zbilja desilo.

- Jula meseca 1999. godine, vozom sam putovao od Beograda prema Baru. Peli smo se ka najvišem delu veličanstvenog, a za plašljive putnike i zastrašujućeg kanjona reke Morače. Dvogledom sam približavao put pored reke, posmatrajući uveličana vozila. Okrenuo sam dvogled i pogledao kroz stranu koja udaljava. Bezdana dubina mi povuče svest i poče da upija mozak tako da sam osetio oštar bol u glavi. Odmah sam okrenuo dvogled na stranu koja uveličava. Iz daljine, širokog pogleda, uočio sam da se na putu priprema udes. Iz pravca Podgorice su jurila putnička kola, a iza krivine, u suprotnom smeru od kola, veliki kamion čija se prikolica opasno zanosila. U dvogledu sam “uhvatio” suvozača u kolima. Začudih se – i on je mene gledao kroz svoj dvogled. Pomerajući dvogled, videh da je sudar neizbežan. Razrogačio sam oči da bih upozorio čoveka koji me je uporno gledao, nesvestan opasnosti. Kamion je izleteo iz krivine. Kola su svom silinom uletela u prikolicu i smrskala se, a glava onog čoveka se otkotrljala niz padinu prema reci. Uto je voz uleteo u tunel i užasan prizor je utonuo u tamu. Zanemeo od bola i sleđen od straha, imao sam utisak da se udes meni desio. Nisam mogao da izdržim, nego sam izašao iz voza u Podgorici i u policiji pitao za udes. Oni su tvrdili da se tog dana nije desila nijedna ozbiljnija saobraćajna nesreća. Ni narednih dana nisam ništa doznao i sablasni događaj je ostao u magli, nerazrešen.

Godinu dana posle toga – uzdahnuo je Boško – kolima smo s e vraćali iz Bara u Beograd. Vozio je Zoran Aranđelović. Kad smo bili u kanjonu Morače, primetio sam vijugavi voz. Nešto me povuče da uzmem dvogled i pogledam u tom pravcu. Skamenio sam se, jer sam video već viđeno. Iz voza su me posmatrale moje razrogačene oči. U trenu sam shvatio zagonetku i naglo spustio dvogled. Tog trenutka iza okuke izlete kamion, a njegova zaneta prikolica gotovo očeša naša kola. Zbunjen i uplašen, ispričao sam Zoranu šta se desilo tek kad smo stigli u Beograd.

- Naglo spuštajući dvogled, izvršio si malu promenu na “već viđenom” i to je izmenilo dalji tog događaja. Bio si korak ispred sudbine i to si na pravi način iskoristio – mirno sam mu rekao, podstaknut da još poletnije istražujem očaravajuće tajne fizike i tehnologije svesti.

Spasoje Vlajič