Kada kažemo: zrele godine, prva pomisao nam je na naše roditelje, a kada kažemo: starost, mislimo na naše bake i deke. Misleći i na jedne i na druge, mi mislimo sve najlepše o njima, jer su na specifičan način deo nas, žive u nama, utkani u naše gene. Obuhvatajući celu njihovu starosnu populaciju mi tada više ne razmišljamo tako i prve asocijacije će biti vezane za nešto kočeće, istrošeno, staro, neupotrebljivo – što je istinito, na neki svoj način. Tako ih upoređujući sa sobom, iz svog egocentra, sada već sasvim drugačije razmišljamo: sebično prisvajamo isključivo pravo na život, rad, uživanje, razbibrigu, mladost, veselje, zaljubljenost, ljubav ... Etiketirajući ih lakonski i paušalno, i dodeljujući im slabosti, ne shvatamo da ćemo i mi jednog dana biti u ”njihovoj koži”. Iz čina (prava) da živimo život proističu i sva druga (izvedena) prava: na rad, uživanje i plodove života i svog rada. Nezavisno od čoveka, od Pamtiveka, svakom biva tako. A kada je čovek mlad, od mladosti izgleda nema vremena za bilo šta drugo osim za radost života od čega ne oseti protok vremena. I kolikogod dug bio život obično u jednom poznom trenutku života zastane i osvrne se za sobom da sagleda šta je to uradio do tada. To zavisi od čoveka, i dobro je ako je tako, jer ima onih koji to nikada ne učine. Trenutak kada zastane; kada se presabira i kada se zapita za mnogo šta i razmišlja o mnogočemu, je period zrelih godina, pošto u srednjim godinama čovek odlaže za kasnije takve mentalne aktivnosti. Ali kada prvi put zastane, od tog trenutka pa do biološkog kraja on duboko razmišlja o sebi i svetu koji ga okružuje; upoređuje svoj pređeni put s drugima, sličnim njemu, s uspešnima i neuspešnima; koriguje se; menja; prilagođava; razmišlja o smislu davanja i ugrađivanja sebe u druge. Neko bi sad rekao da je to neki ozbiljan trenutak i da takav čovek ima neki jak razlog što to čini. Odgovor je delimično tačan, jer ima onih koji ozbiljno pristupe životu još u ranoj mladosti pa krizne trenutke tokom života, prepuni iskustva, bezbolnije prožive. Jedan u nizu velikih događaja u životu svakog čoveka, posle koga »više nikada neće biti isto« je klimakterijum i andropauza. Neobavešteni, to stanje ljudskog organizma povezuju s bolešću. Kriza kasnih srednjih godina nije neuobičajena, a ponajmanje je bolest – samo je jedna nova situacija u životu u kojoj će se kad-tad naći svaki čovek (životinje nemaju tu evolutivnu fazu). Zato je dobro da se što pre upoznate sa “zemljotresom” koji vas očekuje i da čujete preporuke kako da ga spremni dočekate kako biste taj “nezgodan” period “pregurali” što bezbolnije i s najmanje posledica koje u nekim slučajevima mogu da imaju fatalan ishod. Klimakterijum i andropauza je biološki događaj; evolutivno stanje organizma; prirodan događaj u životu svakog ljudskog bića praćen prolaznom krizom na “svim nivoima”. Godine nisu bolest, alli pojedine, nepripremljene osobe koje posmatraju to svoje stanje kao bolest pokušavaju da bore protiv njega – naravno, bezuspešno. Pogotovu borba lekovima pogoršava još više uobičajene neprijatnosti koje sobom nosi klimaks. Baš u tom periodu, konačno shvatajući “da više nije ono što je bilo i da više ne može biti kako je bilo”, nepripremljeni pojedinci ne prihvataju nove životne okolnosti i kreću u borbu i samodokazivanje. Sasvim pogrešno, jer su takve aktivnosti, takve vrste otpora neminovnim promenama, kontraproduktivne trenutku u kome se čovek našao. Život od njega traži da se primiri, da se rastereti napora i obaveza, da aktivnosti svede na razumnu meru i primerenu godinama, sposobnostima i moćima, tj. raspoloživoj energiji – kako bi se okrenuo duhovnoj strani života. Ta promena se ne dešava iznenadno. Naprotiv: prate je uobičajeni i dobro poznati i prepoznatljivi simtomi, koje ponajpre uvide svi osim onog koji ih proživljava. Ženski organizam se za klimaks priprema duže od muškog, već od 35-te godine, a sam fenomen nastupa između 45-te i 55-te godine života, i traje duže od muškog. Disfunkcija i atrofija genitalnih organa ne nastupa naglo već im predhodi neuredan ciklus i smatra se da je reproduktivni ciklus definitivno prestao ako se menstruacija ne ponovi u roku od godinu dana. Nekim ženama to saznanje deluje poražavajuće i u daljem toku je opterećujuće, otežavajući život, uvodeći je u besmisao, dok druge tu činjenicu mirno prihvataju, pa i s radošću. Međutim, promene koje trpi organizam u tom periodu, manje-više odražavaju se na svaku ženu i doprinose: glavoboljama, pojačanim znojenjem, crvenilom u licu, nervozi, nesanici, osećaju bespomoćnosti i nevoljenosti, nezadovoljstvu na svim poljima, a pre svih to se odnosi na najbliže: porodicu i partnere - okrivljivanje drugih. Ovaj period prate i psihički problemi koji mogu doprineti razvoju raznih bolesti, a u nekim slučajevima vrlo ozbiljnih, pa i onih najgorih. Zbog nesnalaženja u novim okolnostima, mnoge žene bezrazložno dramatizuju i preuveličavaju probleme – čime direktno daju odgovor da su u ovaj period ušle nepripremljene i opterećene svakodnevnim trivijalnostima. A mnoge i ne znaju da klimaks bez problema postoji! U takvom stanju nije najvažniji hormonalni činilac već način i kvalitet života: stanje odnosa sa suprotnim polom; porodična situacija; socijalni status; kondicija i moral; a pre svih – podrška i razumevanje partnera – sve se potom lakše podnosi. Kod oba pola je prisutno elementarno nerazumevanje ovog neophodnog životnog trenutka prilikom kojeg se čoveku pruža prilika da se pripremi za sledeću, vrlo važnu, životnu fazu. Da nema klimaksa, čovek bi sa strahom i neizvesnošću dočekivao poslednju fazu ovozemaljske stvarnosti (neki kažu: iluzije). Muška “kriza” se naziva andropauza koja počinje s prvim saznanjem o impotenciji i smanjenoj zainteresovanosti za suprotan pol. Andropauza se ispoljava fizičkim, fiziološkim i psihičkim promenama, ali se reproduktivna funcija ne prekida, za razliku od nastanka ženske reproduktivne disfunkcije, ali dolazi do degradacije. Kod muškaraca reproduktivna nemoć nastupa negde oko 60-te godine. U svakom slučaju, posle 40-te dolazi do prvih, i sve češćih “nesporazuma u krevetu”. Dakle period kada žene gube volju za seksom, a muškarci gube moć! I muškarci dramatizuju, ali tu činjenicu prihvataju mirnije – nađu oni već da se nečime okupiraju. U blažem obliku, ipak prolaze fazu depresije, povećane nervoze, velike oscilacije raspoloženja, ali suicidne ideje nisu prisutne (za razliku od žena). Svaka osoba na svoj način prođe ovaj vrlo nezgodan period koji ponajviše zavisi od genetskih činilaca; od uspostavljene ravnoteže ličnosti; od načina života i ishrane, i pre svega od toga koliko je ko zadovoljan sobom! U svakom slučaju, ukoliko je osoba sposobna sebe da kontroliše, moguće je sasvim “bezbolno” proći ovu neminovnu životnu fazu. A pokušaj oba pola da se suprotstave promenama liči na situaciju u kojoj bi isluženog konja – ragu – stavili na program galopske trke dana. Naravno, smešno je, ali treba videti osobe kako se dovijaju na razne načine, koje pokušavaju da deluju “mlađe” – korišćenjem veštačkih i stimulativnih sredstava, hormona, afrodizijaka – čime dovode svoj organizam u veliku opasnost. Sve ima svoje vreme ... a klimaks i andropauza su zvono upozorenja da je organizam istrošen i da mu je potreban predah kako bi se konsolidovao i prilagodio novonastaloj situaciji i novim okolnostima življenja. Do svih tih promena je došlo upravo zbog ”istrošenosti” organizma – a prirodni odgovor je regulativa kojom se odnosne funkcije organizma svode na optimum ili minimum – jer je (dotična) životna energija istrošena. Pojedincu ostaje samo jedno – da se prilagodi nastaloj situaciji ili će organizam “pući”! Odnosno, da se okrene zdravom načinu života kako bi se organizam rasteretio napetosti i pomogao mu da se što pre prilagodi promeni. To je jedini način da pomogne sam sebi. (Poznato je da Japanke ne poznaju simptome klimaksa – smatra se da je to zbog načina ishrane sojom...) Šta preostaje ili šta je najbolje činiti? Treba se blagovremeno pripremiti. Još od malena dete treba učiti umerenosti i naučiti pravilnoj ishrani i životu; а sada obavezno redukovati količinu hrane; obezbediti raznovrsnu ishranu kako bi organizam sam uzeo potrebne oligoelemente i vitamine potrebne za ovu fazu. U tom smislu je vegetarijanska ishrana pravi odgovor na ovu situaciju. Potom, sve aktivnosti svesti na optimum saglasno svojim mogućnostima, odnosno primereno stvarnim potrebama. A ponajviše se treba kretati i šetati, šetati... I činite sve ono što vam doprinosi da budete zadovoljni sobom – ali budite umereni i ne preterujte! Samo tako ćete proći krizu bez teškoća i nelagodnosti. Uzimajući u obzir trenutak u vremenu kada se ispoljava pomenuta pojava, klimaks i andropauza su promena, ali i u isto vreme i vrsta fenomena (poput puberteta) – period pripreme individue za poslednju fazu fizičke egzistencije na Zemlji. Period kada individua iz faze zrelosti prelazi u fazu starosti. (Ovde se izgleda krije odgovor za veliko nezadovoljstvo proisteklo iz nesposobnosti i nespremnosti da se prihvati činjenica da čovek više nije mlad). Spoljašnje funkcije se svode na neophodno i minimum, pa čoveku preostaje da se okrene samom sebi, svom unutrašnjem biću. To je period kada mu se pruža poslednja prilika da duhovno sazri ili barem napravi jedan veliki i poslednji korak na tom planu. Klimakterijum je period kada se pitamo koliko sam život ima smisla u svetlu svega onog što smo do tada postigli; kada bilansiramo sve što smo učinili ili propustili; pa i kada najdublje žalimo za propuštenim prilikama, a pojedinci za proćerdanim životom – žalimo, jer “popravnog ispita” nema više! Jako bi bilo loše da čovek iz ovog perioda izađe bez sveti o tome. U tom smislu, okrivljivati druge za situaciju u kojoj se našao je najblaže smešno, ali je svima odgovor da je u životu mnogo grešio i da nije zadovoljan sobom. Posledica je zato. Poslednji period u životu može isto tako lepo da se organizuje, ali je i poslednja prilika da se napokon shvati i razlog usamljenosti, i prilika da se čovek otvori prema drugima, prema altruizmu, plemenitosti, velikodušnosti. Tada nam se pruža poslednja prilika da poklonimo sebe drugima – i svima. Tada se otvaramo za nepristrasnu ljubav, za ljubav u svom izvornom obliku. Nesebično deleći sebe čovek postaje deo sveta. Ukoliko se čovek još u ranoj mladosti otvorio prema duhovnosti i razvio duhovne aspekte svog bića ovaj period će mu doneti potpun preporod. A sledeću (poslednju) etapu života, etapu starosti (iz poštovanja se kaže: mudrosti), iskoristiće najproduktivnije – da se pripremi za konačnu transformaciju, jer se na ovaj način više ne može dalje – i dubokosvestan da je on samo produkt aktivnosti kolosalnih sila koje pokreću Sve.
(Iz Knjige Propovednika:)
|