 Svi se uglavnom počinjemo baviti samorazvojem tek nakon što proživimo određena iskustva koja stvore dosta potisnutih negativnih emocija, dok se neka od njih dogode u najranijem detinjstvu, pa čak i u prenatalnom periodu, tako da imamo dosta nejasnih emocija koje ne možemo da osvestimo jer nam nije jasan njihov uzrok. Nekada je jedan život prekratak da se sve te emocije osveste, često ih naučimo potisnuti još dublje misleći da smo se uspeli očistiti. To se posebno dešava kada posežemo za antidepresivima i sedativima jer je to najmoćniji način blokiranja emocija, odnosno zaboravljanja, a ujedno i najbolji put da potisnute traume ponovo ožive kroz bolest. Svaka bolest predstavlja odgovor našeg sveukupnog energetskog tela, ona je rezultat naših misaonih i emocionalnih investicija. Naš život je sačinjen od samo 1% događaja, preostalih 99% predstavlja reakcije na događaje.
Mi se ustvari celi život bavimo prerađivanjem i varenjem određenih životnih udaraca i trauma. Objektivno, ono što mi doživljavamo kao udarce jesu životne lekcije i iskušenja koja nas okreću sebi samima, sa osnovnom porukom da ne možemo izaći vani dok ne prihvatimo sebe iznutra.
U ranom detinjstvu smo veoma senzibilni, prijemčivi i sve što roditelji misle i osećaju naš nesvesni um preuzima kao program, isto kao što smo prethodno preuzeli genetsko nasleđe kao program. Dakle, mi nismo neispisana ploča, već dolazimo na ovaj svet kao programirana informacija. U skladu s tim nesvesnim programima jesu i naši životni izbori, pa biramo upravo takve partnere koji će nas povrediti ili jedemo takvu vrstu hrane koja će nam donijeti štetu. Često imamo slučaj da mala beba ima tumor na mozgu ili neku drugu neizlječivu bolest, i mnogi će se zapitati kako je mala beba mogla da misli ili potiskuje emocije da bi privukla bolest?
Rak je vezan za podsvesnu želju za smrću - nekada se desi da u određenoj situaciji reagujemo tako što poželimo da umremo, da nas nema, jer nismo u stanju svesno se suočiti sa nekim životnim udarcima i prihvatiti lekciju. Takvu misao um automatski smesti. Treba znati da je naš um veoma lepljiv i da se za njega misao veoma lako zalepi, ali teško odvoji. Zato imamo naviku da stalno vrtimo istu misao jer ne možemo da je odlepimo iako nam smeta. Bolest uvek napada onaj deo tela koji je najslabija karika, odnosno gde su se akumulirale negativne emocije i naša želja da ih blokiramo, sakrijemo i zaboravimo. Naš vid ne slabi zbog starosti, već zbog toga što neke očigledne stvari ne želimo da vidimo i nesvesno slabimo i blokiramo svoj vid, bežimo od stvarnosti i zabijamo glavu u pesak. Kada iskrivljujemo istinu u situaciji koja nam ne ide na ruku, imamo neku vlastitu viziju i sl., naš unutrašnji vid će biti zamagljen a rezultat će biti gubitak spoljašnjeg vida. Srce strada od blokiranih emocija koje nismo pokazali iz straha, jetra sakuplja bes, a želudac neprerađene sadržaje, nešto što nismo uspeli "sažvakati", sa čime se nismo pomirli, pa kao rezultat imamo gastritis ili čir na želucu. Kada sebe "počastimo" čirom na želucu, dođemo u situaciju da moramo selektovati ishranu, što zapravo predstavlja potrebu kontrole i selekcije na emocionalnom nivou. Štitna žlezda se puni neizgovorenim rečima koje smo "progutali" na svoju štetu, uopšteno poremećaj štitne žlezde odnosno grlene čakre predstavlja problem komunikacije i verbalnog izražavanja.
Uglavnom, tek kada dobro uništimo svoje telo, setimo se da se moramo čuvati stresa, ne smemo se zamarati, lekar nam je zabranio alkohol, cigarete, masnu i tešku hranu, nadajući se da će nam tablete pomoći da popravimo oštećene strukture u našem energetskom telu, što se nikada neće desiti. Lekovi ne deluju na programe. Programi su informacije iz potisnutih emocija koje ćelijama daju uputstva kako da se ponašaju. Šta su potisnute emocije? One su poput potonulog broda, poput Titanika. Kada brod potone on nestane iz našeg vidokruga, ali on je ipak negde otišao. On je potonuo u nevidljive sfere, ali ipak postoji. Pun različitih sadržaja, ljudi, sreće, tuge, ljubavnih priča. Isto tako, kada smo uznemireni, suočeni sa neprijatnom ili negativnom situacijom, u nastojanju da stvorimo prividni mir, mi ćemo uzeti sedativ i naš Titanik će potonuti u nesvesno. Mi ćemo osetiti olakšanje, ali on će i dalje postojati, mada ćemo mi nastojati da ga zaboravimo. Zaborav je najgori način rešavanja problema, kad-tad će se aveti sa potonulog broda pojaviti, ali će najčešće predstavljati nevidljive i nejasne prepreke i blokade, pa ćemo imati osećaj da nas neka nevidljiva sila koči i sprečava naš napredak, da nam jednostavno ne ide a ni sami ne znamo zašto i sl. Uostalom, kada nastojimo zaboraviti neke stvari u životu, naš um će preuzeti zaborav kao mehanizam odbrane i počeće neselektivno da zaboravlja, pa ćemo tako zaboravljati prijatelje, obaveze, rođendane i postati neodgovorna osoba i na kraju postati potpuno bezlični i više niko neće moći na nas da računa pa ćemo i sami pasti u zaborav.
Kada beba pliva u majci, ona će pronaći majčin potpoljeni Titanik i prve informacije biće usklađene sa njenim psiho-emocionalnim stanjem. Majka je u jednom trenutku opterećena nekom negativnom situacijom, možda je u svađi sa ocem, povređena, besna, pomišlja na samoubistvo, smrt i sl. Odjednom, dete "vidi" nešto što ne želi da vidi i ono nesvesno blokira svoj vid, ili "čuje" ono što ne želi da čuje i blokira svoj sluh, smešta i blokira određene informacije u mozgu i tamo nastaje oštećenje ili se rađa sa srčanom manom jer je blokirala majčine emocije i sl. Tako ćemo sa potpuno zdravim genetskim programom imati bolesno novorođenče sa jakim programom samouništenja.
Kada je u pitanju bolest, često imamo slučaj da lekar koji leči druge dobije infarkt, rak, umre mlad i sl., pa onda svi kažu kakav je to lekar ako nije znao izlečiti sebe ili ljekar koji pije i puši a savetuje drugima da to ne čine, ili policajac koji kažnjava druge zbog prekršaja koje i sam čini. Sva naša životna opredeljenja uglavnom potiču iz naših nesvesnih programa, pa tako imamo osobe predodređene za sport, neki su za fizički rad, neki za nauku, medicinu i sl. Učitelji uglavnom imaju pređeno gradivo, imaju iskustvo ili dodirnu tačku sa određenom sferom života koju nam nastoje približiti, ali uglavnom je istina da se svako drži tamo gde ga boli. Vidljive poroke kao što je lekar koji pije i puši još suptilnije nadomeštaju nevidljivi unutrašnji kao što je lekar koji leči tuđa srca a svoje ne. Lakše je videti tuđe mane, ali nam one uvek ukazuju na nešto što smo zarobili unutar nas samih i na čemu trebamo raditi. Tako i činjenica da smo lekar neće nas amnestirati od iste takve bolesti koju nastojimo lečiti kod drugih. Jednostavno, za sve postoji određena analogija i uzročnost, ako nismo dovoljno svesni sebe i svoje unutrašnjosti, ako ne upalimo svetlo da pogledamo prvo sebe pa onda ostale, neminovno smo osuđeni na životne drame i konflikte. 
|