|
 
Govor odražava stanje uma. Govor je prevod naših misli, naših vibracija u reči, u zvuk Kako mi danas govorimo? Mi malo obraćamo pažnju na ton kojim govorimo i kakve reči izgovaramo. Koristimo uvredljive i prosto veoma prljave reči, kao da smo zaboravili šta je blagorodan i uzvišen govor. Ali to nije samo dokaz našeg neznanja i degradacije svesti. Zar nije očigledno, da kada izgovaramo nepristojne i ružne reči – mir i sreća u nama se ne povećavaju. Sve je upravo suprotno. Tada omogućavamo da se pojavi negativna energija, a onda se pitamo zašto tako često moramo da uzimamo tablete za glavobolju. Postoji direktna veza između uma i govora. Ako je um zdrav, govor je dostojanstven. Zdrav um je uvek pozitivan. Kada imamo takav um, mi ne govorimo o nedostacima drugih, ne kritikujemo, ne izražavamo pretenzije. Ne žalimo se na sudbinu. Ton govora je spokojan i prijateljski. Naravno, da se svako sa zadovoljstvom obraća takvom sagovorniku. Govor sa besom je znak slabosti duše. Prema statistici, 90% svih svađa i sukoba je zbog toga što smo o nekome govorili loše. Svima nam je potrebno da učimo da govorimo u prijatnom, blagonaklonom maniru, kontrolišući svoj govor. Na Istoku čovek, koji ne može da kontroliše svoj govor, smatra se primitivnim. Odavno je primećeno da stičemo osobine tog čoveka, o kome mislimo i govorimo, zato govoreći o nekom loše, kritikujući ga, mi ispoljavamo u sebi negativne osobine te ličnosti. Ako hvalimo, tada ispoljavamo sve dobro, što poseduje ta ličnost. Stoga, misliti o Bogu i govoriti o Njemu – je najlakši način da se steknu božanski kvaliteti. Obratite pažnju, da što je veći kod nas egoizam, zavist, zloba, tim teže govorimo o nekome sa toplinom. Šta je grublji naš govor, manje smo harmonični, zato surovije životne lekcije primamo. Jedan od razloga što smo sada umorni i malo uspevamo je što mnogo govorimo. Opširnost je znak praznih reči. Treba govoriti malo, tiho, strpljivo i blagorodno. Tako se može štedeti vreme i energija. Važno je da naučite da kontrolišete svoj govor. Nešto smo izgovorili – i uvredili čoveka. A potom se opravdavamo: „Rekao sam to tek tako … nijesam želio da uvrijedim …“. Ovakav jezik treba promeniti. U rečima mora biti sadržana suština – takve reči su jake.
Jednom sam sreo poznanika, čiji se izgled mnogo promenio. I bez razmišljanja, rekao sam: „Oh, kako ste smršali. Prosto se ne možete poznati.“. On je tiho rekao: „Na dijeti sam.“. Potom smo malo popričali i rastali se. Tek što sam se rastao sa njim, odjednom sam shvatio netaktičnost svojih reči. Gubitak težine mogao je biti prouzrokovan bolešću. A moje reči su mogle da ga bolno povrijede. Počeo sam da se pravdavaju pred sobom. „Da, možda i nije bolestan, možda je zaista odlučio da izgubi kilograme, mnogi sada brinu o izgledu, pridržavaju se raznih dijeta.“ Tada sam čvrsto odlučio: takvih presuda u mojim rečima više nikada neće biti. Mudrost nas uči: razmislite pre nego što bilo šta izgovorite. Reči imaju smisla, ako su taktično i ispunjene ljubavlju prema drugima. A tada, koliko god „gorke“ reči izgovarali, srce će ih sigurno prihvatiti. Te reči ne izgledaju gorke, one izgledaju tačne. U suprotnom, ako koristimo teške reči, oštrina se vidi u našem izgledu. Tada je drugima očigledna, naša gordost, i ljudi će se naljutiti na nas. Ali ako izgovaramo čak i „gorke“ reči sa ljubavlju, osećaj ljutnje se transformiše i ljudi osećaju naše saosećanje.
O svemu treba govoriti tačno, ali sa ljubavlju. Bilo kakve reči da uputi majka deci, zbog majčinske ljubavi one se ne posmatraju kao stroge i gorke. Deca osećaju: majka nas voli, ona nam želi dobro. Isto tako, bez obzira koliko direktnim rečima sve rekli, to druge ne boli, ako pri tome ispoljavamo milosrđe.
|