Za ogromnu većinu ljudi, reč ne predstavlja nikakav greh. I ne slutimo kakva se riznica svakovrsnih zala nalazi na našem jeziku. Jezik je sličan plamenu koji izgleda mali, ali pri neopreznom ophođenju s njim može da pretvori u pepeo čitav grad. Jezik je poput malog kormila na brodu: ono se ne vidi u vodi, ali njegovo nepravilno okretanje daje brodu pogrešno usmerenje i što dalje brod plovi tim se više udaljava od cilja. Čovek je nazvan slovesnim bićem, kroz reč on obraća u molitvi dušu Bogu, putem reči opšti s ljudima, kroz reč stiče znanja i istovremeno neoprezno obraćanje s rečju i raspuštenost jezika bacaju dušu čoveka u mnoštvo grehova. Verovatno se skoro polovina svih grehova koje čovek čini dešava zbog zloupotrebe velikog dara Božijeg - REČI. Može se reći da su u vlasti jezika - život i smrt naše duše.
 Veliki greh je osuda. Gospod je rekao: U Mene je osveta i plata, a čovek se prihvata da sudi drugima umesto Boga. Svaka osuda sadrži u sebi laž, čak i kad naizgled liči na istinu, jer Gospod neće suditi čoveku samo po njegovim delima, već i po stanju njegovog srca, a dubina tuđeg srca je za nas zatvorena, zato je onaj ko sudi bratu svom - slepi sudija. Gospod je rekao: kakvim sudom sudite, takvim će vam se suditi; i kakvom merom merite, takvom će se i vama meriti. Znači, čovek koji osuđuje druge u stvari osuđuje sebe. Još jedan od najrasprostranjenijih greha jeste laž i pretvaranje. U molitvi Gospodnjoj đavo je nazvan lukavim, drugo ime đavola je lažljivac. Gospod je rekao o Sebi da je Njegovo ime Istina i onaj ko je od istine čuće Njegov glas. Ovde kao da se nalazimo između dva pola: istina vodi ka Hristu, laž - ka satani. Savremeni čovek više ne ume da bude ono što jeste. On stalno stavlja maske, stalno igra i laže. U naše vreme LAŽ je postala nekakav sveobuhvatni, univerzalni greh. Čovek je prestao da veruje drugom čoveku, u tome se sadrži jedan od razloga zbog čega je tako teško živeti u savremenom svetu; lažju je čovek ubio svoje srce i ugasio ljubav. Laž molitvu čini nemoćnom: na nebu se čuje samo glas srca, a srce se zatvorilo za molitvene reči. Onaj ko svesno laže čoveku nehotice će lagati i Bogu. Laž ispunjava glavu čitavim oblakom pomisli. Čovek krije jednu laž za drugom. Jedan od oblika laži pred Bogom je samoopravdanje. Sveti oci su rekli: "Ako se grehovima doda još i licemerje duša ostaje neisceljena." Sledeći oblik greha rečju jeste praznoslovlje, navika da se govori o nepotrebnom i praznom, da se svoje i tuđe sećanje puni slučajnim otpacima. Praznoslovlje je želja da se govori, koja prelazi u naviku. Ukoliko praznoslov ne kaže sve što je hteo, oseća da je bolestan i razbijen, kao alkoholičar bez vina. Praznoslovlje udaljava blagodat Božiju. Praznoslov (mnogogovorljivost) postaje breme za okolinu, zbog toga treba da se učimo velikoj nauci - ĆUTANJU. Praznoslov je neprijatelj svoje duše i kradljivac tuđeg vremena. Mnogoslovni (brbljiv) čovek može da govori o potrebnom i korisnom, ali pritom upotrebljava takvo obilje reči koje uopšte nije potrebno. Mnogoslovni ne može da odvoji glavno od sekundarnog, čini se da sedi na seoskim kolima koji idu toliko sporo da ne znaš kad će na odredište. Beseda s takvim čovekom ostavlja osećaj razbijenosti i zamora, pažnja slabi i postepeno prestaješ čak i da shvataš o čemu ti priča. Mnogoslovlje je istovremeno gordost koja voli da se pokaže i odsustvo kulture razmišljanja. Ovome se dodaje takođe odsustvo poštovanja prema sabesedniku, kojeg ne pitaju da li želi da sluša ili pak ne zna kako da se izvuče na obalu od ove bujice reči. Ne treba govoriti o onome što ne znaš, u šta nisi siguran, što je rečeno s duhovnom štetom po one koji te slušaju. Treba govoriti o onome u čemu si znalac, što je korisno za druge i pritom treba govoriti kratko. Bolje je ako se kod ljudi pojavi želja da govoriš još, nego želja da što pre zaćutiš.
Arhimandrit Rafail Karelin
|