Juče dok sam se vraćala kući,
nepažnjoim sam se sudarila sa strancem dok je prolazio,
„O, oprostite mi, molim vas!“ bio je moj odgovor."
On je rekao, „Molim Vas, oprostite vi meni; nisam vas video.“

Bili smo tako učtivi, taj stranac i ja.
Otišli smo svojim putem i pozdravili se.
Ali kod kuće se pričala drugačija priča,
kako smo tretirali svoje voljene, mlade i stare.
Kasnije toga dana, dok sam spremala večeru,
moj sin je stao iza mene vrlo tiho.

Kad sam se okrenula, gotovo sam se sudarila s njim.
„Makni mi se s puta!“ rekla sam uz viku.
On je otišao, a njegovo malo srce se slomilo.
Nisam shvatila koliko sam oštro govorila.
Dok sam ležala budna u krevetu,
tihi Božji glas mi je progovorio,
„Dok si delila sa strancem
uobičajenu uljudnost,
tvoja porodica koju volis, bila je povredjena.

Idi i pogledaj na kuhinjski pod,
naći ćeš cveće pored vrata.
To cveće je tvoj sin doneo za tebe.
Ubrao ih je sam: ružičasto, žuto i plavo.
Stajao je vrlo tiho da ne pokvari iznenadjenje,
nisi videla suze koje su ispunile njegove male oči.“
Tada sam se osetila tako malenom,
i suze su mi počele teći niz lice.
Tiho sam otisla i klekla pored njegovog kreveta;
„Probudi se, maleni, probudi se,“ rekla sam.
„Jesi li ti ubrao za mene ovo cveće?“
Smešio se, „Našao sam ih napolju, kod drveta.
Ubrao sam ih zato jer su lepi kao ti.
Znao sam da će ti se svideti, posebno plavi.“
Rekla sam, „Sine, jako mi je žao sto sam se onako
ponela danas; nisam trebala da vičem tako na tebe.“
Rekao je, „O, mama, u redu je. Svejedno te volim.“
Ja sam rekla, „Sine, i ja tebe volim, i volim cveće, posebno plavo.“

---