...

Pozitivna i negativna energija

Puno se u zadnje vreme priča i piše o pozitivnoj energiji, a ljudi nikada nisu bili negativniji i otuđeniji. Obično se najviše misli o onome čega nema, siromah misli o novcu, bolesnik o zdravlju, i najviše smo fokusirani na ono što nemamo u svojoj stvarnosti. Dok razmišljamo o onome što nemamo, a želimo, mi to stavljamo na tačku najveće udaljenosti kao nešto nedokučivo. Zapravo, reč „imamo“ nije prikladna - mi ustvari ništa nemamo, mi samo svedočimo da je nešto prisutno u našoj realnosti, ali to ne posedujemo. Sve što nam može biti oduzeto, to ne možemo ni posedovati. Uglavnom, smisao pozitivne energije (kao nečega poželjnog) smo vezali za posedovanje i privlačenje nečega izvan nas, čije bi prisustvo u našoj realnosti, po našem verovanju, učinilo nas sretnim.

Međutim, mi smo opasno upali u agresivni konzumerizam i čini se da većina ljudi veruje da se pozitivna energija može konzumirati kao i sve ostalo, jer smo u knjigama našli da se ona može izvući, dovući, povući odnekud iz univerzuma. Mi bismo samo isisavali odnekud energiju, poput energtskih vampira, ali zaboravljamo da moramo naučiti kako regulisati tok energije, kako biti provodnik koji ništa ne zadržava, ne zaustavlja.

Pozitivna energija se ne kupuje u trgovačkom centru, ne dobija se na seminarima motivacionih govornika, ne dobija se nigde, jer ona nije „za poneti“.

Jedna Rumijeva misao kaže:

„Dok razum pronađe kamilu da na hadž (hodočašće) krene, ljubav se već oko Kabe (svetog mesta) okrene!“

Jasno je da ljubav, emocija, osećaj ide puno ispred, pre fizičke manifestacije, pre nego što razum pronađe načina. Vrlo je važna sposobnost da srcem, osećajem, emocijom dođemo na odgovarajuće mesto ili u određenu situaciju. E sad je pitanje može li naše srce dobaciti tako daleko, koji nam je krajnji domet? Velika je istina da je mnogima od nas krajnji domet da dobace do prvog trgovačkog centra, do kompjutera, mobilnog, da se uštekamo u krug umjetne inteligencije, i kupujemo sve što nam ne treba, kako bismo stvorili privid ugodnog života. Apsurd današnjeg života je u tome da ne uočavamo destrukciju kojoj nesvesno doprinosimo. Mada je teško isplivati iz globalnog režima života, veliki je izazov ako radimo u sredini i s ljudima koji vibracijski odstupaju od nas, i stalno smo izloženi izazovima i otežavajućim okolnostima, i onda se uhvatimo u razmišljanju o tome kako je teško ostati pozitivan. Takve stvari, nazovimo ih “negativna energija”, su motor našeg napretka. Da nije negativne energije, mi ne bismo znali da trebamo nešto činiti sa sobom. Činjenica je da naše telo, psiha, emotivni sklop stalno javljaju u kakvom smo stanju. Nervoza, bes, nezadovoljstvo, bolest, neraspoloženje, kao manifestacije negativne energije su naš unutrašnji kompas, pokazatelj našeg puta gde smo stigli. Sukob između naših želja i realnosti se dešava iz razloga što nismo podesili svoja krila za let.

Jedna izreka kaže:

“Anđeli mogu leteti jer ne nose sa sobom nikakav teret”.

Mi ipak od tačke A do tačke B nosimo sa sobom svu težinu ovog sveta, tako da prelazak vrlo male udaljenosti za nas predstavlja napor. Postoje mnogi uzroci negativne energije u nama, ali je verovatno najveći uzrok taj što smo stalno pod pritiskom tereta koji ne znamo otpustiti. Jedini način da osetimo lakoću postojanja je da pustimo teret, ali nam je to uedno i najteža lekcija života. Pozitivno razmišljanje je donekle ok, ali nosi sa sobom veliku opasnost potiskivanja. U suštini negativnost i pozitivnost su naša prividna merila ispravnosti, mada ni negativnost ni pozitivnost nisu poželjna stanja. Princip lakoće postojanja je vezan za otpuštanje bilo kakve zavisnosti o pozitivizmu. Nama je možda pozitivno da imamo skupoceni automobil, ali je to i dalje teret i vezanost, koji umanjuje sposobnost letenja. Pre ili kasnije ispostaviće se da nas to nije učinilo sretnim, nego samo pojačalo zavisnost od nekih prividnih vrednosti. Težnja da privučemo neke materijalne i opipljive stvari u pozadini ima potrebu za osećajem sreće i sigurnosti. Međutim, razočarenje nastaje onda kada shvatimo da sreću ne možemo trajno deponovati u nekoj ostavi. Jer sve je podložno promeni u vremenu.

Svaka osoba ima svoj fizički, emocionalni i intelektualni bioritam, koji se menja i osciluje u vremenu, isto kao što mesec ima svoje faze u zavisnosti od pozicije prema suncu. Ovo su neke univerzalne zakonitosti na koje mi ne možemo uticati, ali se možemo uskladiti s njima. Usklađivanje je puno bolji izbor od prisilnog nametanja pozitivne energije, jer se tako učimo nositi sa prirodnim energijama, koje su i pozitivne i negativne, i konstruktivne i destruktivne, rušilačke. Nama je povremeno neophodno da stavimo u pogon rušilačke energije, kako bismo porušili nešto staro i gradili novo. Na smetlištu starog i raspalog rastu lepe i mirisne ruže. Da, zaista da bi narastao jedan mirisan i lep cvet, potrebno je da nešto umre, stari procvali cvet izbaci novo seme života i umre. Umiranje nije kraj, nije negativnost. Naše navike se temelje na gomilanju, ali je suština u tome da prepoznamo trenutak kada se trebamo osloboditi nagomilanog.

Priroda ima savršen ritam rušenja i čišćenja. Najlepše sunce sija posle oluje i kiše, kada je priroda pročišćena. Oluja bi prema našim merilima bila (nepoželjna) negativna energija, ali ona je itekako neophodna kako bi se celokupan sistem života na zemlji održao. Naše lične životne oluje služe istoj svrsi. Ne postoji osoba na ovoj planeti koja nema svoju svrhu postojanja.

U pronalasku te svrhe stalno oscilujemo između negativnih i pozitivnih vibracija, konstantno nastojeći da se jednom zauvek usidrimo u jednom stanju sreće i zadovoljstva.

Osoba koja radi na sebi i razvije stanje više svesti, postaje hiperosetljiva na isprazne priče ili negativne stvari u okruženju, i počinje da razvija mehanizam „isključenja“, koji ide do te krajnosti da se potpuno izoluje od ljudi i okoline.

Sad se postavlja pitanje koliko je to ispravno i koje su zdrave granice te izolacije? Lakše je ostati pozitivan i napunjen energijom ako se ne izlažemo njenom trošenju kroz kontakte sa svetom, ali šta onda kad smo primorani da se izložimo negativnostima?

Odgovor leži u sledećem – bez redovne duhovne prakse, i eventualno s meditacijom, ili ako ste religiozni, s molitvom, svaki oblik “pozitivizma” će u vrlo kratkom vremenu privući dosta negativnih duhova koji će nas progutati. Bežanje u izolaciju je znak da smo nezaštićeni, ali poenta je u tome da nakon prvih koraka, kada osetimo da smo započeli svoj razvoj, da naučimo kako se zaštititi od negativnih uticaja. Treba znati da pozitivna energija, pozitivno razmišljanje ne privlači automatski i zaštićenost od negativne energije. Moramo biti svjesni postojanja negativne energije i istu ne možemo izbrisati gumicom, ali se možemo zaštititi od nje.

Možemo sagledati da pozitivna energija je svetla, a negativna energija je tamna, demonska. Svetlo i tama su suprotstavljeni, ali jedno bez drugog ne bi postojali. Tamo gde ima svetla, tu mora postojati tama. Negativna energija itekako može biti mračna i destruktivna, međutim duhovna praksa doprinosi tome da dobijamo dodatnu duhovnu energiju koja sprečava ili umanjuje ometanja koja dolaze od negativnih sila. Ono što je jako važno jeste da se moramo čuvati od prekomernog razvijanja ega oko naše duše, jer time umanjujemo sposobnost primanja zaštite.

Pozitivnom energijom i pozitivnim razmišljanjem kontrolišemo svoj deo univerzuma, svoje misli i postupke. Međutim, spoljne okolnosti se često nameću mimo naše volje i kontrole i tu dolazi do izražaja naša konekcija sa višim sferama, odnosno nadogradnja nas kao osobe koja postoji kao sastavni deo univerzuma a ne kao izolovana jedinka. Sasvim je u redu očekivati pomoć od svemira.

Za ovaj svijet se kaže da je “maya” ili iluzija, jer ga posmatramo obrnutim očima od onoga što on zaista jeste. U tom smislu, kada je reč o pozitivnoj energiji i pozitivnom mišljenju, mi idemo obrnuto, jer očekujemo vidljive manifestacije kao okidač za osećaj sreće. Sva suština leži u tome da naučimo, da programiramo sebe na obrnuto, da prvo osetimo radost koju pronalazimo u toj prisutnosti, tada nema potrebe za odvajanjem pozitivnog od negativnog. Najvažnije stvari su često maskirane u beznačajnost. Kao što udah zraka zanemarujemo kao beznačajnost, a bez njega ne bismo mogli živeti. Tek kada razotkrijemo takve stvari i kada svakoj “beznačajnosti” dodelimo značaj, uvidećemo u kakvoj smo iluziji živeli i zašto smo tu gde jesmo.



portalIzlaz na portal         Predhodna stranica         Na pocetak ove stranice