Ovaj članak sam namenio svima koji se ne osećaju zadovoljni. U poslednje vreme mnogo ljudi se žali da je nesretno, neispunjeno ljubavlju i razumevanjem. Mnogo vas se žali na različite stvari. Obično čujem kako ljudi misle da što vreme dalje teče mi smo gori i gori. Apsolutna neistina! Ako je tako, onda zašto ne razmišljate o tome da su nekada ljudi ratovali mačevima i kopljima. Takve smrti su bile stravične! Danas su ubistva u ratu dosta humanizovanija, a zbog tehnologije i brzog stizanja informacija, ljudski glas se dalje čuje. Zamislite kako bi jedan siromašni čovek iz srednjeg veka bio zbunjen da sazna da su ljudi hiljadama kilometara dalje svirepo ubijeni i da su svi, bez obzira na njihova uverenja, ujedinjeni da kazne tu osobu. Naravno, i danas ima mnogo nasilja i zla na svetu, ali je čovečanstvo organizovanije da se takve stvari istrebe i unište. Ovo govori da zaista civilizacijski napredujemo. Drugo što čujem od ljudi je famozno pitanje :"Zašto baš meni" Pa nakon toga obično sledi bujica reči o tome kako ta osoba nikada nema sreće i ljubavi, niti ima razumevanja. Nakon takve reakcije, zaista ne znam što da kažem! Obično se povučem i ne objašnjavam dalje ništa. Razlozi su jednostavni da se shvate. Primera radi, imamo slučaj sa Šumaherom. Poštovani gospodin, željan smrti sa ukusom adrenalina, odvažio se skijati na području koje je opasno i za vrhunske skijaše. I naravno, pošto skije nisu bolid, završio je razbijene glave. Sada je potrebno da njegovu glavu oplakuju suze Evrope? Pogledajmo drugi slučaj koji se mnogo češće dešava. Indijac, jeftina radna snaga, ima veliku porodicu, jednoga dana padne sa velike građevine na kojoj je radio. Isto tako, doživi frakture lobanje. No, njegova porodica nije tako bogata, pa on nema lečenje kao Šumaher. Indijac umre, i ostavi iza sebe mališane i ucveljenu porodicu. Njegova porodica nema vremena za pitanje :"Što baš meni?" Siromašnim ljudima se dešavaju mnogo surovije stvari i samim tim ta porodica će se pouzdati u milost Boga ili u milost ljudi. Sa takvom verom, brzo se oporavljaju i uspeju se snaći. Uvod o nesretnom građevinaru i Šumaheru je bio potreban kako bi dao odgovor na pitanje – Što baš meni? Ljudima poput Šumahera se ovo dešava, jer to sami hoće. Obično žele biti bogovi, pa izazovu silu Boga koji im dokaže da njihovo preživljavanje zavisi od šanse koju im Bog nudi. Na takav način se Bog obraća razmaženoj ljudskoj deci. Ljudima poput nesretnog građevinara Bog uzima jedan deo, kako bi im dokazao da imaju mnogo veću moć nego sebi to daju za pravo. Smrt je u očima Boga ništa više nego ona jedna milisekunda prekida blistanja pulsara, a za čoveka je olakšanje i učenje da ne bude sebičan. Mi kada plačemo za drugim, plačemo zapravo za sobom. jer mi ne možemo zamisliti da drugog nema. Bog nas prisiljava da se odreknemo sebe kako bi pronašli Boga. Dakle, naredni put kada budete se žalili sebi, pa nekom drugom prijatelju kako nemate novca da si omogućite saunu, bazen ili lizalicu, setite se da neko nema vremena, a ni kome da se požali, jer živi u svetu koji ne razume. No, postoji još jedna gora stvar! Čovek uvek krivi druge za svoj neuspeh. Ljuti se na Boga. Ljuti se na roditelje, jer ga nisu odgajali. Ljuti se na decu i životinje, jer ga ne slušaju. Ljuti se na daljinski upravljač. To je ono što nam iziskuje pitanje zašto? Prvo, zašto bi nam za naše neuspehe bio kriv iko drugi osim nas samih? Pa mi smo ti koji krojimo svoju sudbinu. Kriviti dugoga, znači odbijati upoznati sebe. Ljutimo se na Boga. Verovatno što nam je on doveo pijanog ludaka na motoru koji nam je razvalio deo auta i našoj ćerkici rasekao obrvu pri sudaru. Nije opet do Boga, već do nas. Nismo učili na rečima i iskustvima drugih, pa nam je poslao pijanog ludaka, na primer, da nam objasni kako bi bilo dobro da ovih par dana malo odvedemo svoju ćerkicu na vožnju biciklom ili plivanje. Ipak, previše radimo i zapostavljamo je. Sada joj je naša skupocena konzerva na točkovima (automobil) posekla obrvu, kako bi nam se fino objasnilo da je poslednje vreme da se posvetimo detetu, onome što je deo nas. Ljuti smo na naše roditelje, jer mislimo da smo bili bolje odgajani bi postigli više? Ne bi bili konobari, mehaničari, već glumci i bogati direktori. Odakle li samo niču takve gluposti u ljudskom mozgu! Roditelji su ljudi kao i svi ostali. Dete vide onako kako ga vide, a svačiji vid je drugačiji. Samim time, biologija se potrudila da roditelji daju svom detetu najbolje što mogu da daju kako bi ono bilo sretno. I kakvi god oni bili, dali su svoje najbolje za to. Možda baš vi niste slušali kada vam je majka govorila da ne radite nešto, pa vas je to dovelo u struku u kojoj ste? Niko vas ne sluša! Naravno, kako će vas slušati ako niste savladali osnove komunikacije, a pri tom niste ni vi nikoga slušali u prošlosti. Ne vredi se ljutiti ni na koga! Dete vas ne sluša kada mu kažete da ne prilazi vrućoj pegli ili vreloj fritezi. Na kraju, dete se opeče. Ljuti ste na dete, jer vas ne sluša. Zaboravljate da je detetu obaveza da vas ne sluša? Što vi niste sklonili fritezu ili peglu izvan dometa deteta. Daljinski vas i dalje ljuti, jer neće da promeni kanal. Naravno, pritiskajući tipku na daljinskom postajete još više ljuti na sve i onda bacate upravljač u zid iz sve snage. Opečeno dete vas uplašeno gleda. Bukom probudite kćerku koja je u sudaru dobila i potres mozga i mora se odmarati. Razvaljivanjem daljinskog niste rešili životnu egzistenciju, pa tako opet sutra morate raditi kao konobar, niti ste sprečili pijanog ludaka da ozledi vašu ćerkicu. Onda se setite da se popravka auta mora platiti. Na kraju, osnova svega je zapravo razmišljanje i razvoj. Većina loših stvari u životu vam se ne bi desila da ste kontrolisali svoju životinjsku stranu i svoje potrebe za nečim što vam nije baš najnužnije. Znam da se mnogi neće složiti, ali ne mogu ništa da dokažu da je drugačije A.Dominic Astrology and Crystalotherapy 
|