Slike iz Izraela koje ovih dana pune svetske medije pune su dramatike. Preko 30 000 izraelskih vojnika i policajaca angažovano je u nasilnom izbacivanju Jevreja iz njihovih divljih naseobina u Pojasu Gaze.
U zamenu za ovaj ustupak, Izrael očekuje proširenje naseobina oko Jerusalima na, takodje, okupiranoj Zapadnoj Obali.
Tako, dok se ova slika gleda u svetskim medijima, ono što se ne vidi je novi kompleks naselja od 3 980 stambenih jedinica na Zapadnoj Obali. Ovo naselje je uradjeno tako da praktično napravi spoljni omotač oko istočnog dela Jerusalima, gde žive Palestinci, koji će tako postati potpuno odsečeni od Zapadne Obale i opkoljeni susedima Jevrejima.
Oko 200.000 Palestinaca ostaće u okviru novih, proširenih opštinskih granica Jerusalima, oko 55 000 će biti presečeno i ostati izvan. Tako će brojne porodice živeti razdvojene zidom koji već deli palestinske kvartove od jevrejskih . Kada im život postane nepodnošljiv najbolje je da se sami isele.

Sam Pojas Gaze obuhvata 365 km kvadratnih. Dugačak je 45 kilometara, a širok najviše 12. Ovo ja najgušće naseljeno mesto na svetu sa 25.400 stanovnika po kilometru kvadratnom.

Pojas Gaze obeležen je plavom bojom.

Ovde živi 1,3 miliona Palestinaca od kojih je 80% izbeglica. Tu je i 7.300 nelegalnih jevrejskih naseljenika koji se sada "brutalno" pred brojnim TV kamerama izbacuju iz svojih kuća.
Barikade u sinagogama, po kućama i nemilosrdni bageri koji ruše sve ped sobom. Ovakvu žrtvu Izrael može podneti samo jednom i nikad više, jasna je poruka premijera Arijela Šarona. I to mora da vidi čitav svet.

Po planu, isaljavanje će teći u tri faze koje su Sporazumom iz Osla veoma spore i prilično nedefinisane. Biće iseljeno ukupno 0,5 % stanovništva. Ipak, ostaće još 17 jevrejskih stambenih kolonija sa putevima koji do njih vode i vojnim instalacijama i kontrolnim punktovima koji ih čuvaju. To je ukupno oko 15% jevrejskih stanovnika.
Izrael će, medjutim, nastaviti da kontroliše teritorijalne vode, granice, vazdušni prostor Pojasa Gaze.
Takodje, imaće ekonomsku kontrolu i kontrolu nad vodnim resursima, električnim snabdevanjem, gasom i naftom u skladu sa Sporazumom.

Palestinci će moći samo administrativno da vode teritoriju, ali ako to ne budu bili u stanju (a kako da budu kada ne raspolažu strateški važnim resursima) pokazaće čitavom svetu da ne mogu imati državu, jer nisu u stanju da je organizuju. To je pakleni plan Šarona za koji on ima "podršku" američkog predsednika Džordža Buša.

Ali, poznavaoci američke spoljne politike ovde će se svakako nasmejati jer, po mnogima, upravo je Džordž Buš najveći cionista. Šta više, čitavu spoljnu politiku SAD, posebno na Srednjem Istoku kreira upravo moćni cionistički lobi, preko Američko-izraelskog Političkog Komiteta (AIPAC).

Ali šta je svetska politika danas?
Ona upravo jeste veština lobiranja i zaštite interesa moćnih pojedinaca i njihovog multinacionalnog biznisa. Politika odavno već nije zaštita državnih i nacionalnih interesa, zaštita prava, istine i pravde.

Ovo se, na žalost, u Srbiji još ne shvata, a posledica toga jeste raspad SFRJ, i nastavak daljeg rastakanja Srbije. Pričom o Izraelu se mnogo može naučiti.

VERE I NARODI U SLUŽBI PROFITA?

Gde je zapravo srž konflikta takozvanih Izraelaca (Jevreja) i takozvanih Palestinaca? Kažemo "takozvanih" jer i jedni i drugi tvrde da je Jerusalim drevna postojbina baš njihovog naroda. Obe strane su ga proglasile svojom prestonicom, mada se skoro sve svetske ambasade u, za sada jedino priznatoj državi - Izrealu, drže Tel Aviva.
Izraelci tvrde da Palestinci kao nacija ne postoje, jer je Palestina područije na kome su živeli oduvek Jordanci, Egipćani, Sirijci, muslimanske i hrišćanske vere, kao i drevni Jevreji iz područija Judeje i Samare. Svi su oni zapravo Palestinci. Izmislili su se, kažu, kao palestinska nacija kako bi ostvarili etničko pravo na tu teritoriju koja se tako zvala i u petnasetom veku kada su je držali Otomanski Turci.
Takodje, Izrael smatra da nije okupirao Zapadnu Obalu i Pojas Gaze, jer to i nisu bile suverene države, već su ih pre toga zaposedali vojno i Egipat i Sirija. A onda je došao jači Izrael.

Treći argument za Jevreje je neprikosnoveno pravo na zemlju onoga ko je katastarski vlasnik zemljišta. A Jevreji su uspeli da kupe priličan komad Palestine.

Sa duge strane palestinski argumenti se zasnivaju na tome da su oni narod koji je oduvek tu živeo i da nemaju gde da idu. U taj palestinski narod ubraja se i mali procenat semitskih Jevreja koji zaista odatle potiču, iz Samare i Judeje, za razliku od doseljenika koji nikakve korene tu nemaju.

Zapravo, većina Jevreja koji su nakon Prvog svetskog rata počeli da se doseljavaju su hazarskog porekla. Hazari su narod od tursko-mongolskih plemena, koji je živeo izmedju Kaspijskog i Crnog mora. Po naredbi svoga cara, prinudjeni su bili da uzmu jevrejsku veru, pošto su bili pagani. Kad im se carstvo u trinaestom veku raspalo, raselili su se po Rusiji i Evropi. Pošto su bili bezemljaši bavili su se sitnim zanatstvom, trgovinom, ali i lihvarenjem. Ovo poslednje ih je dovodilo na loš glas zbog mnogih finansijskih prevara, ali mnoge umešne pojedince učinilo veoma bogatim zlatarima i kasnije elitnim bankarima.

SPEKULATIVNIM NOVCEM KUPITI ZEMLJU I STVORITI DRŽAVU

Jedan od uspešnih zlatara i lihvara tog vremena u Frankfurtu bio je i Majer Amšel Bauer, arijevac po svemu sudeći. Ispred njegove zlatare stajao je crveni štit kao poslovni "brend" porodice. Jednog dana Bauer je uzeo za prezime svoj poslovni brend - Rotšild (rot šild - crveni štit) i počeo da se bavi proučavanjem Talmuda i jevrejske vere.
Sa velikom količinom novca, ostvarenog finansijskim spekulacijama, Rotšild i njegovi potomci koje je pažljivo školovao i slao po svim evropskim trgovinskim centrima, kupovali su prave vrednosti- zemlju, rudnike, zlato, ali i umetnička dela.
Jedan od Rotšilda koji nije postao bankar, već se navodno zanimao za umetnost i kulturu, bio je Baron Benjamin Edmond de Rotšild (1845-1934) iz francuske loze Rotšilda. Njegovo "zanimanje za umetnost" ispoljilo se i u kupovini zemlje u Palestini krajem devetnaestog veka. Da li zbog gajenja vinove loze (porodica se bavi i pravljenjem vina) ili zbog nafte, nije ni važno. Kupovao je u početku, diksretnim podmićivanjem turskih efendija, onda uz pomoć Engleza, kada su kontrolu nad Palestinom (uz pomoć Arapa) preuzeli nakon pobede nad Turcima u Prvom svetskom ratu.


Baron Edmond de Rotsild.

Na ruku mu je išlo i to što su Rotšildi bankarskim kreditima veoma zadužili Tursku koja je izgubivši rat morala da traži način kako da dug izmiri. Prihvatili su zato ponudu Rotšilda da im deo dugova otpiše, ako se odreknu Palestine.

Engleze su Rotšildi već imali pod kontrolom jer su im kontrolisali centralnu banku, Bank of England, još od 17. veka. Ali ni to nije sve. I pobeda Engleza u Prvom svetskom ratu je bila zasluga Rotšilda.

Naime, Nemci, su 1917. praktično već dobili rat protiv Engleza (i Francuza i Turaka) i već spremili povoljan mirovni sporazum, kada je SAD iznenada ušla u rat u Evropi i porazila ih.
Po tvrdnji bivšeg bogatog cioniste i otpadnika, Benjamina Fridmana, Rotšildovi cionistički lobisti su veoma vešto ubedili američkog predsednika Vudro Vilsona da udje u Prvi svetski rat na strani Engleza iako SAD nisu u tom ratu imale nikakav interes.

Cena za ovu uslugu je da im Englezi, koji bi pobedom nad Turskom i Nemačkom dobili kontrolu nad Palestinom, omoguće formiranje države Izarel.

Neposredan povod za ulazak SAD u Prvi svetski rat je bilo inscenirano potapanje američkog trgovačkog broda "Lusitanija". Potopili su ga Englezi, a Amerikanci su odmah optužili Nemce. Američki mediji koji su svi još tada bili u rukama Jevreja, na mig cionista, poveli su pravu medijsku kampanju protiv "primitivnih i ratobornih Huna".

Tek 1919. na Pariskoj mirovnoj konferenciji, kad se odnekud tu stvorilo preko 100 Jevreja koji su došli da naplate od Engleza svoju posredničku uslugu, Nemci su shvatili kako su im Jevreji, uglavnom nemački gradjani, zabili nož u ledja. Ostala je od tada trajna netrpeljivost prema njima. Dokaz za ovu cionističku umešanost je jedan dokument iz 1917., kratko pismo koje Lordu Rotšildu poslao engleski premijer Lojd Džordž, a potpiso ga je ministar za inostrane poslove, Artur Džejms Balfor. Dokument je poznat kao Balforova deklaracija.

Izrael je kasnije uz pomoć Amerike uspeo da istera i Engleze i dobije medjunarodno priznanje 1948. za deo teritorije u Palestini. U ratu od šest dana, 1967. Izrael je zauzeo i Pojas Gaze, Golan, Judeju i Samaru (Zapadnu obalu).

IZRAEL - DRŽAVA DREVNIH JEVREJA ILI PRIVATAN POSED ROTŠILDA?

Kupovinu palestinske zemlje je Edmond de Rotšild u početku obavljao sam, a onda je novac za te namene preneo na Jevrejski nacionalni Fond.

Ne postoje precizni podaci, ali se po nekim izvorima smatra da je krajem devetnaestog veka, kada je i formiran cionistički pokret, u Palestini živelo manje od pola miliona ljudi. Od toga 80% su bili Muslimani, 10% hrišćani i 5,7% Jevreji.

Jevreji su 1882. posedovali 22.500 dunuma zemljišta (dunum je 1000 metara kvadratnih). Od ukupno 26.323.000 dunuma zemlje, u vlasništvu ostalih Palestinaca je bilo 0,09 %. Već 1900. godine imali su Jevreji 218.000 dunuma, što je 0.8% zemlje. Već 1936. Jevreji su imali 1.231.000 dunuma, a 1947.čak 1.734.000 dunuma u vlasništvu, što je iznosilo 6,6 % ukupne teritorije. A 1948. Jevrejski Nacionalni Fond je kupio 12.5 %. Tada je Izrael priznat kao država. Svojih 500.000 dunuma Edmond de Rotšild je, nakon smrti zvanično, zaveštao Izraelu.

Dejvid Ajk, kontroverzni pisac knjige "Najveća tajna", o krvnoj lozi Rotšilda i drugih dinastija, tvrdi da su oni danas vlasnici čak 80% teritorije Izareala i već kontrolišu polovinu ukupnog svetskog bogatstva.

Kupovina zemlje u Palestini krajem devetnaestog veka nije za Arape u početku imala preveliki značaj, jer su kao najamni radnici ili zakupci zemlje kod turskih efendija, nastavljali da rade i kod Jevreja, sve dok nisu dobili otkaz. Onda su zemlju morali da napuste. O ovome su Jevreji veoma vodili računa i tako sistematski vršili iseljavanje Arapa sa kupljene zemlje.

Takodje su se trudili da kupuju što veće posede, ostavljajući Palestincima usitinjene i male parcele.
Ali, shvativši igru cionista, Jordanci i Egipćani su se konačno pobunili smatrajući da im ta zemlja pripada jer tu žive, za razliku od onih koji su kupovali, a tu nisu ni kročili.
Rotšildov plan je bio da se kupljena zemlja odmah ozelenjava, pa su zelene površine u Palestini pokazivale kako se širi ono što je u vlasništvu Jevreja. Ideja mu je bila i da se kupljeni posedi ustupaju za stanovanje jevrejskim doseljenicima iz Evrope i Rusije koji su mu bili potrebni kako bi čuvali izvorišta vode i dalje razvijali infrastrukturu.

Siromašni i širom Evrope proterivani Jevreji (hazarskog porekla) su tako brodovima, koje su zakupili bogati bankari, Rotšildi, dovoženi masovno u Izrael, zemlju "svojih predaka", sa kojom stvarno nisu imali nikakve veze, osim preuzete vere. Ali priča o povratku na drevna ognjišta bila je potrebna kako bi se došljaci jasno identifikovali u odnosu na starosedeoce Arape, muslimane, hrišćane i Judejce. Tako, ispunjen emocijama i mogućnošću da ostvari golu egzistenciju, jevrejski narod je bio spreman da brani posed i za njega ratuje.

Da budu dobro uvereni i emotivno podgrejani, potrudili su se i vodeći svetski mediji, televizije, novine, filmovi, izdavačke kuće uglavnom američke (pod kontrolom Jevreja- cionista), sa brojnim pričama o Jevrejima, koje sa istorijskim činjenicama nisu imale veze. Ali, svi ovi mediji su odavno u službi interesa moćnih oligarha.
Tako je nastao dugi konflikt koji traje i danas.

JEVREJI SU DANAS VODEćI I GLOBALISTI I ANTIGLOBALISTI

Antropološki je odavno dokazano (Artur Kestler, npr.) da Jevreji nisu rasa, posebno ne niža, kako ih je Hitler, opisivao dajući im odredjene rasne karakteristike. Evropski Jevreji toliko su se izmešali sa narodima gde su živeli pre dolaska u Izrael, da upravo tako i izgledaju. Ništa posebno.
Ipak, priča o nižoj jevrejskoj rasi, sasvim je odgovarala Rotšildima i ostalim bankarima (Rokfeler, Kun Leb, Varburg...) Jer, Drugi svetski rat koji je ideološki bio zasnovan na pogromu Jevreja kao niže rase, doneo im je prilično unosne poslove, pošto su se sve države zaduživale kreditima zbog naoružavanja. Zato je najveći finansijer Hitlera bila upravo nemačka kompanije I.G. Farben čiji su američki ogranak kontrolisali Rotšildi. Ali, interes je interes, pa nekoliko miliona mrtvih Jevreja (uglavnom sirotinje i običnih gradjana) u Drugom svetskom ratu predstavlja "malu" jevrejsku žrtvu za velike cionističke planove. Uostalom, nisu li Rotšildi zapravo Baueri?

Da se danas sve ovo ne pominje i ne istražuje previše, pobrinuo se i američki Kongres prošle godine, donošenjem Globalnog anti-semitskog (!?) zakona. Tako je formiran državni sekretarijat (plaćaju ga svi američki poreski obveznici, valjda) koji će prikupljati na globalnom nivou sve informacije o tome ko šta piše i priča o jevrejskom holoakaustu i o Jevrejima uopšte. Istorijske revizije o jevrejskom pitanju, koje se ne budu dopadale NEKOM, biće smatrane anti-semitizmom(!?)
To što Holokaust nema veze sa pravim semitskim Jevrejima, nema veze, ali i to je, očito, još jedna dobra podloga za lobističko delovanje istih profitera.
Razlog za donošenje ovog zakona je, zapravo, što sve veći broj intelektualaca širom sveta, mnogi baš Jevreji, upravo otvaraju ovo pitanje. Njihov strah od mogućeg revanšizma prema cionistima, koji su danas bez sumnje najjača politička lobistička grupa u svetu i koja najviše radi u interesu kreatora Novog Svetskog Poretka, a na štetu mnogih nacionalnih država, najviše protiv SAD, sasvim je opravdan. Mnogi jevrejski intelektualci smatraju da su Jevreji, koji čine većinu u ovom pokretu i u lobiju, samo kvalitetno orudje u rukama moćnih svetskih oligarha, te da takvi lako opet mogu biti i žrtvovani, ako to bude u interesu istih oligarha. A tada obično najviše strada običan narod.

***

Kriterijum u medjunarodnom pravu, po kome se ovaj lobi borio za Izrael, jeste da pravo na stvaranje države proističe iz vlasničkog prava nad zemljom.
Zanimljivo je, medjutim, da su po pitanju etničkog sukoba oko zemlje na Kosmetu, Jevreji iz istog lobističkog korpusa u službi Novog Svetskog Poretka i na visokim funkcijama u državnoj službi SAD, Madlen Olbrajt, Ričard Holbruk i drugi, tvrdili da zemlja na Kosmetu pripada većinskom narodu koji tu živi, iako su Srbi katastarski većinski vlasnici zemlje, njiva, šuma, rudnika itd... Isti slučaj je bio i u BiH.
Da li znate ko je glavni profiter iz sukoba na prostoru SFRJ? Da li znate ko kontroliše rad Haškog tribunala, Ujedinjenih Nacija, NATO-a, američkog Kongresa... ?

Možete slobodno da pogadjate.

Ovo najbolje pokazuje koliko je medjunarodna politika danas rastegljiva i počiva isključivo na principu lobiranja za odredjene interese u tom trenutku. U slučaju Izraela to je bio interes ljudi koji niti žive u Izraelu, niti im ta zemlja i taj narod znače išta više do ostvarivanja profita.

Na žalost, srpska Vlada nakon 5. oktobra 2000. nije prihvatila Predlog zakona o povraćaju imovine na Kosmetu na stanje od 1941., kako bi sa argumentima identičnim izraelskim (vlasništvo nad zemljom) pristupila rešavanju konflikta. Vlada premijera Koštunice je na ovaj predlog ostala potpuno gluva iako je mogla da bar da zakomplikuje i uspori proces odvajanja Kosmeta od Srbije. Ali zašto nije?