Svaki probuđeni pojedinac opasnost je za Kontrolni sistem, jer je, onakav sam i vižljav, neuhvatljiv. I nemojte misliti da Sistem to ne zna. To što najčešće ignoriše, pokušaj je da ne dodaje dodatnu energiju buđenju drugih pojedinaca.

Poslednjih nekoliko godine grupe dobronamernih ljudi koji žele usmeriti svoju energiju da promene neki deo sveta na bolje, na temelju određene količine razumevanja što sa svetom ne valja (a niti jedan ispravni odgovor na to pitanje ne može isključivati namernu zakulisnu manipulaciju događajima i informacijama u smeru sve veće kontrole u rukama sve manjeg broja ljudi). Nekad je to neka neformalna grupa, ponekad neka stranka u nastajanju ili pak udruženje. Imam neki problem s udruživanjem pa nikada ne pristanem. Možda to ima veze s time što sam još sam davno primetio da kad god neko počne pričati „mi ćemo ovo, mi ćemo ono“, a ako sam i ja slučajno uključen u taj „mi“, uglavnom me želi iskoristiti u svoju korist. Možda moje odbijanje ima veze sa situacijama kod kojih nije reč o iskorišćavanju, a kakvih sam se naslušao, na primer, na sastancima kućnog saveta, kada svi puno pričaju, priča divergira u svim smerovima, vade se kosturi iz ormara, a na kraju se ništa ne reši. U takvim sam situacijama čak priželjkivao diktaturu umesto demokratiju, jer ona je bar efikasna, a i znaš pred kim pasti na kolena ako ti nešto treba.

Jedina prava grupa građana koje sam bio član punim srcem, odgovornošću i uključenošću je moj bend. Ali bendovi su vam čudne grupe. Kao prvo, jako su mali pa je u njima

Naime, jednostavno ne verujem da bilo kakva organizirana grupa može išta promeniti. Po meni, ključ promene samo je jedan, a može ga se svesti u dve reči: „probuđeni pojedinac.“

Probuđeni pojedinac nezamislivo je moćna snaga i ne treba mu nikakav grupa. Pogotovo kad se počne umnožavati. Svetom punim probuđenih pojedinaca nemoguće je manipulisati, a jedan od razloga jeste upravo to što oni nisu u grupama. Grupe ljudi je, naime, vrlo lako ustrojiti u neku vrstu piramidalne strukture (bez koje je svaka manipulacija nemoguća). Kako je i upravljanje svakom većom grupom nemoguće bez neke vrsti piramidalne strukture (u većim grupama svi se pokušaji direktne demokratije uvek pretvaraju u kakofoniju mišljenja i sukobe interesnih grupa), iz toga sledi da je svaka grupa vrlo lagan plen nekog manipulatora. Ona naravno to neće biti dok nije bitna ili uticajna, ali tada to nije ni važno. No, ako postaje uticajna, tada očekujte nevidljive uplive sa strane, a neko od pripadnika piramidalne strukture te grupe će pre ili kasnije popustiti.

Kod probuđenih pojedinaca to je nemoguće. Manipulator može jedino pokušati manuipulisati sa svakom osobom posebno, a to je nemoguće jer se manipulatori baš i bave manipulisanjem zato jer ih ima manje od onih kojima bi hteli manipulisati, u suprotnom im manipulacija ne bi bila ni potrebna.

No, kad bi manipulatora čak bilo barem toliko koliko bi bilo probuđenih pojedinaca, opet ne bi mogli ništa. Reč je, sećate se, o probuđenim pojedincima. To su oni koji su skužili trikove kojima pokušavaju nasankati ljude. A kad jednom skužite trikove, dalje nije tako teško.

Napravimo mentalni eksperiment i zamislimo na trenutak svet koji se sastoji većinom od probuđenih pojedinaca. (Moramo to zamišljati jer nažalost još uvek nije tako, mada im broj stalno raste oni još uvek čine vrlo mali postotak populacije čovečanstva). Krenimo od politike. Što mislite, biste li mogli emocijama probuđenog pojedinca daljinski upravljati kroz podražaje iz vesti, kako se to danas radi s ciljem da se kod ljudi stvori pristanak i čak angažman za razne stvari koje sami po sebi ne prihvatili ni u ludilu? Probuđeni pojedinac vidi kroz vesti ( u retkim trenucima kad ih uopšte gleda), vidi ispraznost i banalost tipova koji se skrivaju iza odela tipova u vladi, ne pada mu na pamet izlaziti na izbore i davati svoju energiju Kontrolnom sustavu niti mu pada na pamet obazirati se na gomile besmislenih zakona koji se nameću sa svih strana. Kad je probuđeni pojedinac usamljen, mogao bi zbog takvog stava imati problema, ali u svetu punom probuđenih pojedinaca su besmisleni zakoni i pravila ti koji će otpasti poput suhog lista u jesen. Jer ako je i policajac probuđeni pojedinac, ako je i sudija probuđeni pojedinac, ako je i vojnik probuđeni pojedinac, ako je i vlasnik neke firme probuđeni pojedinac, ko će onda biti taj robot koji će ćutke raditi na namicanju omče oko vrata svojim sugrađanima, a konačno i sebi samome?

Zamislimo probuđenog pojedinca u kontekstu zdravlja. Mislite li da bi ijedan probuđeni pojedinac pokušavao lečiti ‘bolest’ tako što bi napadao simptome hemskim putem ili pak radioaktivnim zračenjem? Probuđeni pojedinac možda bolest ne bi ni vidio kao ‘bolest’, a pogotovo ne kao da postoje stotine raznih vrsta ‘bolesti’. Možda bi sve to vidio kao mnogobrojna imena dana jednoj istoj stvari – izbačenosti iz ravnoteže, ‘nezdravlju’ ili upozorenju da se nešto pod hitno treba popraviti.

Probuđeni pojedinac sigurno ne bi sledio Pastera i ubijao bacile, navodne uzročnike bolesti, već bi pre sledio Pasterovog suvremenika Bechampa koji je rekao da prvo treba stvoriti zdravi okoliš, a onda će bacili prestati biti neprijateljski raspoloženi napadači organizma. Probuđenom pojedincu bi verovatno barem malo bila čudna zamisao da se deca u bolnici cepe kemijsko-biološkim koktelom u trenutku kad su tek petnaestak minuta disale zrak, dok su još uvek bez većine vlastitih sustava – od grijanja to imuniteta i čvrstoće tela, dok se još nisu ni oporavila od šoka izlaska iz materice. Probuđenom pojedincu bi verovatno bilo čudno zašto se toliko velik broj ljudi uporno leči opasnim tretmanom zvanim hemoterapom, kad se kod većine to pokazalo bezuspešnim, o čemu svedoče groblja koja su i inače puna žrtava Svetske zdravstve organizacije.

Kad smo već kod te hit-bolesti modernog doba, probuđeni pojedinac možda ne bi gutao mit o napretku sveta i njegovu poboljšanju od strane nauke u trenutku dok ljudi posvuda obolevaju, a za većinu ljudi u većini zemalja na svetu, uglavnom onima koje se u nabrajanju svetova zove trećim svetom, proslavljeni napredak društva nije se odrazio na kvalitetu života, baš suprotno, novostečene ‘vrendosti’ skupo su platili slobodnim vremenom, zdravljem, pa i vlastitom imovinom ili kapacitetom da prehrane sebe i svoju porodicu.

Probuđeni pojedinac bi još prilikom otvaranja jednog, makar i krmeljavog oka, obratio pažnju na tako evidentne globalno zahvate kao što je špricanje atmosfere česticama neznane svrhe i podretla, a koji su svakoga dana toliko jasni vidljivi na nebu iznad naših glava.

Probuđeni pojedinac, u kooperantskim i poslovnim odnosima s drugim probuđenim pojedincima, ne bi padao u zamku moći nego bi u svemu što radi na umu imao sačuvati humanost i međusobnu poštenu razmenu. Želio bi sprečiti pretvaranje ljudskog roda u roj, u neku vrst mošinske inteligencije sačinjene od robota kakvih sve više viđamo oko sebe, u isto vreme dok srećemo i sve više probuđenih pojedinaca.

Uz sve to, malo je verovatno da bi probuđenom pojedincu bile potrebne interesne grupe. Kao prvo, on bi znao da bilo kakvim sudelovanjem u političkoj sferi života samo ojačava Kontrolni sistem koji ga želi porobiti. Čak i ako se njegovo sudelovanje svodi na pobunu, i opet ga jača, dajući povoda za uvođenje još strože policijske države, s opravdanjem očuvanjam ‘sigurnosti’. Zamislite da ste vlasnik Lige prvaka. To znači da vaša organizacija stoji iz oba kluba i pobeđuje bez obzira tko na terenu gubi ili pobeđuje. Uz to je vlasnik svih sudija, reflektora, belih crti na terenu, hrane i pića koji se tamo prodaju, pa i tribina. Možete slobodno na tim tribinama demonstrirati koliko vas volja, ali time samo dižete značaj tog događaja, a uostalom i finansijski ste ga pomogli kupujući kartu. Ne, ne, ne, ako svet uporedimo s navedenim primerom Lige prvaka, očito je da se probuđeni pojedinac nikad neće suprotstavljati sistemu i tako igrati njegovu igru manipulacije opravdanim buntom i deljenja ljudi na suprotstavljene navijačke grupe da bi se njima lakše vladalo. Probuđeni pojedinac jednostavno će otići s terena i umesto da gleda debelo preplaćene sportsko-manekenske zvezde na terenu, on će na nekoj livadi s drugim probuđenim pojedincima odigrati ‘hakl’ na dva mala gola, što će biti znatno zabavnije, zdravije i jeftinije. Posle će si za sitnu lovu kupiti gajbu piva (i to s alkoholom, što je samo po sebi luksuz koji je na stadionima Lige prvaka nestao davno, navodno radi sigurnosti).

Velik broj probuđenih pojedinaca ne bi imao nikakvu potrebu za udruživanjem u piramidalne strukture moći, ali bi uviđao potrebu za uspostavljanje kanala prema drugim pojedincima, onih istih kanala poverenja u koje se korporatisti neprekidno žele ugurati, bez obzira li je reč o odnosu lekara i pacijenta, roditelja i dece, vlade i građana, događaja i čitatalaca novina…Energija može strujati i bez posrednika, novac može menjati ruke i bez kamatara, a alternativne valute nalik su onom alternativnom ‘haklu’ na dva mala umesto podraživanja emocija na gladijatorskim nogometnim igrama.

Svaki probuđeni pojedinac opasnost je za Kontrolni sistem, jer je, onakav sam i vižljav, neuhvatljiv. I nemojte misliti da Sustav to ne zna. To što najčešće ignorira, pokušaj je da ne dodaje dodatnu energiju buđenju drugih pojedinaca. To što pak sve češće reaguje, kroz razne vrste robota-ljudi, znak je da se proces kreće usprkos taktici ignorisanja i da se mora igrati otvorenih karata jer su stvari otišle predaleko da bi ih se prepustilo inerciji.

Jer svaki probuđeni pojedinac nalik je virusu. On se druži s drugim ljudima, priča im što misli, i tako kroz društvenu interakciju, hteo-ne hteo, utiče na druge ljude, kako rečima tako i delima. Ako isprva i ne prihvate njegove poglede, ipak će ih barem postati svesni. Kad ih po drugi put od nekog čuju možda će čak i obratiti pažnju na te čudnovate nove poglede i malo razmisliti o njima. A kad počnu razmišljati o njima, započeo je proces poništavanja masovne hipnoze tj. eto još jednog probuđenog pojedinca. Malo po malo ali neminovno, i oni sami će postati virus koji će strujati Kontrolnim sistemom. Kao što je očito, reč je o geometrijskoj progresiji.

I za kraj, probuđeni pojedinac zna da svet predstavlja tek kulisu njegova života. Neće se valjda boriti protiv kulise? Njegovo je da odigra svoju ulogu najbolje što može, a potom napusti pozornicu i napravi mesta za druge. The show must go on.