Пред своје прво венчање посетио сам баку која је била лежећа.
- Твој деда ме је запросио са бомбоном. Нисмо имали ништа, клекнуо је и рекао ми: сад немам ништа, само један слаткиш. Рекао ми је да сада има само толико, али да ако хоћемо можемо све заједно да изградимо.
- И шта си урадила?
- Отворила сам слаткиш, поделила га на два дела и појели смо. Од тог тренутка смо све делили. Била је то 1919, када се вратио из Великог рата. Пали смо сви. Није било ничега, али смо устали сви да градимо, голим рукама.
Били смо једно другоме и разлог и излаз, јер смо нас двоје били довољни да остваримо циљ и задовољимо своје захтеве. Бити с неким, бити заједно је био свима сан, јер трећина мушкараца је погинула у рату. Проживљавали смо тешке тренутке, умор свега, али смо увек били ту једно за друго. До последњег даха.
- Други пут, бако. Одмори се - рекох јој.
- Чувам и распоређујем снагу . А и чекала сам те Ђуро да ти ово кажем, јер пишеш о томе. Можда ти буде интересантно, а некоме и корисно, а и сутра се жениш.
Види. Време не мења начин љубави. Увек је има као наспрамна или допуњујућа свему актуелном. Оно што се променило је да ви и ваше генерације више немате лепе примере koje би следили. А и колико видим, имате скоро све унапред. И поред свега, сви данас плаше свега. Не ступају у брак из страха да неће моћи да граде. Чим се свађају, одлазе јер тада мисле да ће наћи бољег. Увек траже савршенство, као да постоји. Ако га нема на почетку, неће га ни бити. Недостаје им перцепција стварности. Од среће у малим стварима.
Они раде ову велику демонстрацију, прстење од хиљаду евра, претерани захтеви, нереалне понуде за брак, а онда пропусте тренутак. Та интимна ствар коју чуваш у двоје, само у двоје за цео живот мораш показати одмах, а не сутра.
Интимно заједништво. То је оно што им недостаје. Храброст да живе живот и љубав за оно што јесу, а не за оно како то замишљају.
- ....
- Уз слаткиш, иде љубав и храброст - имате довољно за заједнички живот, било да ћете га проживети, или написати ту животну причу - све зависи од вас. Пред свима је прилика. Наши родитељи су имали још мање - чак ни ту бомбону за почетак. И ето ти си се изнедрио из оне бомбоне. Чувајте се...

   I Z L A Z   

@ Lazar

---