- Da znaš da nisam svaki dan nasmejana, jer nisam raspoložena uvek. Neki put samo pre podne ili samo popodne. Nemam uvek čvrst stav. Često ne znam stvarno šta hoću. Ih koliko puta ne mogu da se odlučim ni za najobičniju stvar. Da li da odem ili da ostanem? Ima dana i kada mi se ne sluša niko. Kada me ne interwsuje ništa. Kada ne želim da vidim nikoga i ne javljam se na mobilni. A ima dana i kada mi se plače. Mora da tih dana uopšte nisam lepa. Bože, kako li me ti gledaš i šta misliš o meni tih dana? Eto, sad baš sve znaš. A ja želim da znam jesi li u stanju preći preko toga svega i ne uzeti mi za zlo. Možeš li naći tu nit razumevanja? Ali bez opraštanja. Razumevanje bez opraštanja, to bih želela. Jer praštanje je teret. Ali da znaš. moram ti priznati da tražim nešto što i sama ne bih prihvatila. Jer, eto, stalo mi je, pa i tražim i želim da znam da li tih dana možeš biti zadovoljan samo mojom prisutnošću?
- Pa ti već posle dve nedelje poznanstva koristiš moj rečnik koji mi je sasvim razumljiv. Uostalom, ti si već deo svega tog prošla sa mnom. Zašto me uopšte pitaš?
§
Lako je pričati o lepom. I hvaliti se vezom i partnerom. Pričati bajke i lagati sebe. Život demantuje te lažne priče i umišljaje. Nije svaki dan sunce, ali nije ni puno oblaka kako zna biti. Hrabrost jeste uhvatiti se u koštac sa situacijom i kada misliš da nije to uvek i rešenje. Ali ima nešto što stoji između nas i što nas vezuje. "Neka tanka nit". Uvek sam nalazio onaj jedan razlog zbog kojeg sam ostajao s njom.
Eto setih se tog našeg razgovora posle njenog prvog pada.
I potom smo četiri puta raskidali. I u euforiji se vraćali - samo nastavili tamo gde smo stali. Znali smo se u milimetar. Mogli smo i celi dan da ćutimo, a nije niko od nas to uzimao za zlo ili kao manu. Jer jednostavno čitali smo pokrete i poglede mešusobno
He, setih se nečegad od pre. Često sam znao da mnoge cure odvratim i objasnim im da me obiđu, jer je za njih tako bolje. Ne treba gubiti vreme za sitna zadovoljstva. U životu trewba da se izboriš za moćnu poziciju i mesto u nečijem dvorištu. Zsto nisam video njih i sebe u toj poziciji, a nju i sebe sam video uvek, pa i kada je bilo kišno. Nisam imao nijedan vredan i konkretan argument dovoljan da ubedim sebe da je stvarno ne želim. Verovatno je to ljubav, jer zaljubljenost je bila daleko iza nas kada smo žmurećki išli jedno prema drugom na deit. Četiri puta smo raskidali i vraćali se. Svaki put još čvršće se stezali u zagljaju ponovonog susreta. Eto, ja sam uvek bio lajaviji, pa je obožavala da održim ponovo pozdravni govor dobrodošlice. Bože bili smo kao deca. Igrali smo se. I obožavali da glumimo i glumatamo, da se smejemo do besvesti.
A petog puta je ona preuzela tu ulogu da objasni razloge, i da je peti razlaz, pre svega, najbolje rešenje za mene.
Odćutao sam ali ne što nisam imao šta da kažem. Jer je glupo govoriti pred nekim i nekome koji tačno zna šta ti misliš.
Očigledno je da smo bili neki karmički dug namirili, jer čujemo se s vremena na vreme i ne pitamo jedno drugo da li smo sami. ili da li smo zadiovoljni. Kaže i ona da voli da me čuje. I tako - dođe na kafu i ode.
A pozdravno nam je pitanje samo ono jednostavno i iskreno:
- Kako si?
Eto, bila je danas na kafi samo da vidi da li sam stvarno dobro.
Nisam se danas samo s njom čuo, ali jedina je osetila u mom glasu tu promenu od uobičajenog. I došla.
Hvala

   I Z L A Z   

@ Lazar

---