Aprila meseca, 1993. godine, na arheološkom nalazištu u grobnom kompleksu Margarita u Kopanu, lokaciji koja je bila 240 kilometara udaljena od glavnog grada Hondurasa, Tegusigalpe, istraživači koji su pronašli jednu od grobnica legendarnog naroda Maja, sišli su gotovo deset metara u dubinu i prekopali dva kilometra tunela, da bi se našli pred vratima grobnice koja je bila stara više od 1500 godina. Uzbuđenje kod svih prisutnih je raslo i postavljali su samo jedno pitanje - šta se krije u večnom počivalištu jednog od velikana starih Maja? I tada, umesto da nakon otvaranja prostorije ugledaju blago, tragaoci za blagom panično su potrčali prema izlazu, jer su iz otvora koji su načinili na grobnici počele da izlaze ogromne količine crvenkaste pare!
Nakon zastrašujućeg iskustva, jer je u pitanju bila otrovna živina para, od koje srećom niko nije stradao, arheolog Robert Šarer i dvadesetak njegovih kolega vratili su se u grobnicu Popol Kiniča, sina osnivača kraljevske dinastije, sahranjenog, kako se pretpostavlja, 437. godine. Sada su bili opremljeni zaštitnim odelima i maskama.
Za sada nema nikakvog objašnjenja kako su se ova živina isparenja, koja su očigledno bila pripremljena kao zaseda protiv pljčakaša i ostalih uljeza, aktivirala posle 15 vekova, ali je utvrđeno da su Maje u grobnicama palili živih prah cinabar - živin sulfid, jer je otkrivena posuda sa velikom količinom metala žive. U pitanju je samo još jedna od brojnih misterija koje krije Južna Amerika, a dovode se u vezu sa legendarnim nestalim kontinentom - Atlantidom.
Ako je verovati zapisima koje su ostavili brojni istraživači Južne Amerike, od prvih avanturista pa sve do posednjeg odnjih, pukovnika Persija Fosita, koji je netragom nestao 1925. godine u džungli Mato Groso, na ovom području kriju se ostaci civilizacije mnogo starije od Maja i Inka, čija dostignuća su i za današnju nauku - nedostižna!
Otkriće Amerike i već prve pohode konkvistadora, koji su mačem u jednoj ruci i Biblijom u drugoj, nemilosrdno uništavali sve 'bezbožnike' i njihove tekovine tamošnjih civilizacija, pratile su od početka priče o neverovatnom bogatstvu, gradovima čije su ulice popločane samim zlatom i o nemerljivim količinama rukotvorina od plemenitih materijala.
Brojni avanturisti, većinom oni sa druge strane zakona, privučeni mogućnošću brzog bogaćenja i gonjeni pohlepom, otisnuli su se u zeleni pakao nepreglednih džungla Amazonije, u Mato Groso i druge neistražene predele, da bi umesto bogatstva najčešće našli stravičnu smrt, podlegavši bolestima, ostavivši tam osvoje kosti. Ujedi otrovnih zmija, ujedi insekata i otvrovne strele neprijateljski raspoloženih domorodaca, često kanibala, uzeli su svoj danak u krvi.
Upravo jedna takva družina pljačkaša, zalutala jeu divljinu brazilske provincije Bahije 1753. godine i otkrila hram u ruševinama, skoro u potpunosti prekriven tropskim rastinjem, prastare zidine i pećine koje su nekada bile nastanjene. Na ruševinama su uočili natpise napisane nekim nepoznatim pismom i na nepoznatom jeziku, pa je jedan od pljčkaša odlučio da prekopira taj tekst.
Tako je zahvaljujući jednom pljačkašu nastao dokument pod nazivom 'Istorijski prikaz skrivene i prastare naseobine i njenih stanovnika otkriven 1753. godine', a do nejga je 1939. godine došao arheolog Harold T. Vilkins u Rio de Žaneiru. Reč je o kopiji originala napisanoj na portugalskom jeziku, čiji je autor dešifrovao zapis sa ruševina. Na osnovu zabeleženog može se zaključiti da je u divljinama Brazila, davno pre onih koje su osvajači Južne Amerike smatrali starosedeocima, živeo narod koji je raspolagao zaista neverovatnim znanjima i izumima!
Osim ovog izveštaja, postoje i brojni slični koji govore o neverovatnoj ostavštini prošlosti na koju su naišli konkvistadori i beli doseljenici i koja, najverovatnije, potiče, na području Perua, na primer, pre Inka i Ajmara. Špaski pisac i putnik Barko Santanera posetio je 1601. godine ruševine zvane El Gran Moso - Velik idečak, koje se nalaze blizu izvora Rio Paragvaja, usred džungle Mato Groso, na 14.35 stepeni južne geografske širine i 57.30 stepeni zapadne geografske dužine. U svojim zabeleškama ostavio je opis neobične svetiljke na koju je tamo naišao. On priča:
- Stub, na vrju sa Mesecom ili velikom kuglom, koji jasno osvetljava okolno područje, na vrhu tog stuba, na visini od 7,75 metara, bilo je neko rasvetno telo u obliku Meseca, koje je blistavim sjajem osvetljavalo celo jezero što ga čine izvori reke, te danju i noću raspršivalo tamu i senu.
Šta je to služilo kao izvor svetlosti, iz njegovog opisa ne može da se zaključi, ali izveštaji o sličnim lampama postoje i iz dugih delova sveta, na primer, na Novoj Gvineji, u jednoj neistraženoj dolini blizu planine Vilhelmine, gde je živelo pleme žena ratnica. One su upotrebljavale svetiljke koje su se sastojale od sverične površine, u prečniku 30 santimetara, postavljene na stubovima. Smatra se da su bile načinjene od fosforoscentne mineralne materije, koja je davala belo svetlo, slično neonskom.
Ako se ovim svedočanstvima može prigovoriti da je reč o višku maštovitosti i manjku argumenata u vidu materijalnih dokaza, to ne važi za poznate 'bagdadske baterije', koje su mogle služiti za napajanje nekog rasvetnog tela, pa nije nemoguće da su antički narodi imali svetiljke, bilo na mineralni ili na električni pogon, a da neke od njih možda i dan danas osvetljavju unutrašnjost još neotkrivenih grobnica i pećina.
Arheolog Harold T. Vilkins je otkrio, osim gore pomenutih dokumenata iz 1753. godine, otkrio kod Arekipe u peruu, na obali Pacifika, spomenik zvan 'Grob Inke', koji je takođe neobično osvetljen! U knjizi 'Upoznavanje sa misterijama Južne Amerike', objavljenoj 1950. godine u Londonu, Vilkins govori o fosforoscentnom natpisu na steni koja pri vrhu, inače, i sama daje upravo onakvu svetlost koja se opisuje kada je reč o lampi u El Gran Moso!
Spomenik 'Grob Inke' se pominje u jednom starom zapisu koji tvrdi da se nalazi na ulazu u podzemni izgubljeni svet misterija i zlata, ali da je taj ulaz ispunjen gasovima, što se sve do otkriča grobnice Poplo Kiniča moglo smatrati samo legendom, a sada i takvu mogućnost treba prihvatiti kao realnu. Ta vrata nalaze se iza jednog od Tri vrha - Los Tres Picos, a Veilkinse je verovao da se u tunel može ući na južnom kraju pustinje Atakama u južnom čileu.Za Blistajuću stenu i Tri vrha vezana je legenda o blagu, koja, međutim, ni među profesionalnim lovcima na zakopane dragocenosti nije mnogo poznata. Grancuski istraživač Robert Šaru koji je i sam, istina bezuspešno, pokušavao da odgonetne tajnu za vreme jedne ekspedicije, zabeležio je priču o blagu do koje je došao prijatelj, takođe istraživač i avanturista po bespućima Južne Amerike, Florin Ramauž.
Po njoj, još u davna vremena, kada su osvajači stigli u ovaj eo sveta, jedan stari Inka plemenitog porekla, koji je poznavao tradiciju i tajne prošlosti svoga naroda, nije žele oda umre pre nego što nekome otkrije ono što je znao o blagu koje je bilo sakriveno od strane Sveštenika Sunca u Andima. Jednom Špancu, u koga je imao poverenje, dao je uputstvo kako da stigne u pećinu čiji je ulaz zatvoren velikim komadima stena, ali postoji prolaz dovoljno veliki da čovek može da prođe. On, kako je tvrdio, vodi u prolaz ispod planine.
On mu je rekao sledeće:
- Moraćeš da otvoriš troja vrata da bi stigao u tajno svetilište. Prva vrata su od bakra i otvaraju se zlatnim ključem, druga su od srebra i otvaraj use bakarnim ključem, a treća su od zlata i otvaraju se srebrnim ključem. Naći ćeš silno bogatstvo, uključujući i disk od čistog zlata koji ćeš doneti meni, jer želim da ga vidim pre nego što umrem. Ali ne smeš uzeti ništa od ostalog blaga u svetilištu, jer ono pripada Bogu Suncu.
Španac je, navodno, sve ovo pronašao, ali mu je otkriće tolikog blaga pomutilo razum i podstaklo pohlepu, pa se vratio starcu i pokušao da ga natera da mu oda i druga mesta na kojima se skriva zlato. Inka ga je uputio da pronađe kup Boga Sunca, ispod kojeg se blago nalazi, ali mu je napomenuo da on do njega neće doći. Upravo kada je Španac uspeo da pomeri statuu, pećina se urušila i sahranila ga zajedno sa tajnom. Da li je 'zlatni disk', o kojem je govrio stari Inka, isto što i zlatna ploča, koju su precima Indijanaca, po legnedi, doneli na dar bogovi i koja se čuvala u najsvetlijem hramu starih Inka? Predanje kaže da je neobična, prozirna ploča, bila obešena o svod hrama tankim, gotovo nevidljivim zlatnim žicama i da je pred njom plamsala večna bela svetlost, to jest, neograničena svetlost stvaranja.
Ta ploča nije bila samo predmet obožavanja i simbol Sunca, već i naučni instrument koji su mogli da upotrebljavaju samo upućeni. Korišćena je u sklopu sa ogledalima takođe od čistog zlata, i lečila je bolesnike ili je omogućavala pojedincu teleportaciju - bilo je dovoljno da zaželi gde hoće da se nađe i zraci bi ga tamo odneli! Ali, to niej sve. Koncentrisanim delovanjem na bilo koji deo zamaljske kugle, pomoću zlatne ploče mogli su biti izazvani zemljotresi, pa čak i promene u okretanju Zemlje!
Špancima je ova legenda bila dobro poznata, ali iaku su otkrili hran, ove čudesne ploče se nisu nikada dočepali - na vreme je negde sklonjena. Dok ne dođe vreme da će moći da se iskoristi na najbolji mogući način. Jedan od najupornijih tragača za tajnom koja se možda krije iza priče o basnoslovno bogatom El Doradu , jer otkriće zlatne ploče bi omogućilo veću moć i bogatstvo nego grad pun zlata - bio je pukovnik Fosit, čija ekspedicija je pre ravno 1925. godina netragom nestala u bespućima Mato Grosa. Da li je Fosit bio na pragu razrešenja velike misterije? Jop do dana danas se ništa ne zna, ili tajnu možda znaju samo posvećeni?

Početak

---

   I Z L A Z   

@ Lazar

---