Без обзира колико смо напредни, наша следећа генерација ће бити напреднија од нас, паметнија од нас, боља од нас, паметнија од нас и бржа од нас. Зашто је депресивно? Зато што смо толико уверени да смо бољи од њих, а да су они гори од нас.
Без обзира колико смо добри, наша следећа генерација ће нам се смејати и бити срамота због начина на који живимо на начин на који смо се смејали свом. Одбациће нашу мудрост, савете и упозорења као што смо ми одбацили наше. Нема шансе да ова проклета река генерације икада добије мост, зар не?
Колико год да смо лепи и привлачни, претворићемо гомилу крхких костију и опуштене коже. Људска лепота и младост имају кратак рок трајања у свету где нека стабла могу да живе хиљадама година, а већина биљака цвета сваке године.
Без обзира колико учимо, прилагођавамо се, развијамо, напредујемо, савладавамо или тријумфујемо, на крају само умремо и предамо све то као да је све било ништа, или смо ништа... А кад нас више нема, шта то значи битно ко шта ради са тим?
Осим ако нисмо у историјским књигама, нико нас се неће сећати. Осим ако нисмо у нечијем срцу, никоме нећемо недостајати. Осим ако некога волимо и не бринемо о њему, нико нас неће чувати у сећању.
Без обзира колико волимо некога, морамо га оставити иза себе када одемо.
Истине, права, вредности или принципи за које се боримо док смо живи, нису толико важни када нас нема. Чак се безобразно мењају, модификују или окрећу чинећи нашу борбу својеврсном комедијом у будућности.
Без обзира колико богатства, имена, славе, достигнућа акумулирамо, све то морамо оставити иза себе да би други уживали, протраћили или уништили.
На крају, мало дивљег цвета на нашем гробу, упаљена свећа у сећању, посета можда једном годишње или деценију, или пролазна мисао у нечијој глави су све што ћемо добити и задовољити се. Толико размишљања не може нас задовољити сада када смо живи.
Мислимо да имамо времена; ми заправо нисмо. Мислимо да смо способни. Ми заправо нисмо. Мислимо да се можемо борити са својим богатством и сами писати своју судбину. Ми заправо не можемо. Мислимо да можемо да контролишемо своју судбину као што возимо своја кола. Ми заправо не можемо.
Хвала на читању..😊😊

   I Z L A Z   

@ Lazar

---