Kada smo se moja žena i ja prvi put venčali, nismo se mogli zasititi jedno drugog. Bukvalno. Razdvojena vremena izgledala su mučno. Ljubav je bila tako laka.
Onda je svakodnevni život kliznuo u našu bajku.
Poslovi, škola, računi, bolesti i poslovi. Većinu dana mnogo više stvari treba uraditi nego sati. I većina meseci mnogo više dana od novca.
Ponekad se plamen smanjio i naša veza je zalutala.
Ali venčali smo se u dobru i zlu pa je naš jedini izbor bio da nastavimo da bude bolje.
Pobjegli bismo na dugi vikend podmlađivanja braka na obali. Držeći se za ruke šetajući plažom. Zadržavanje uz večeru uz sveće. Razgovaramo o našim životima i odnosima. I kasno u noć, pa, znaš.
Vratili bismo se odmorni i naša veza obnovljena. Blizu kao da smo uvek bili. I drago mi je što smo bili zajedno.
Potom su djeca ušla u miks. I dalje svi pritisci plus neprospavane noći, stalna aktivnost, prljave pelene i beskrajni računi.
Opet se ponekad plamen smanjio i naš odnos je zalutao.
Tako da bismo ostavili decu kod bake dok smo pobegli.
Kad smo se vratili bili smo sretni, a i oni. Iako im je trebalo nekoliko dana da ih spustimo sa šećera i vratimo u stvarni život.
Kada su naša deca otišla od kuće, iznenađujuće, ponekad se plamen i dalje smanjivao, a naša veza je opadala. Vratili smo se tamo gde smo počeli samo nas dvoje. Samo mi nismo. Oboje smo se promenili i morali smo da ponovo uspostavimo našu vezu.
Pa iako smo imali kuću samo za sebe, ipak smo pobegli na vikende za podmlađivanje braka. I vratio se osvežen i naša veza obnovljena.
I drago mi je što smo se još jednom venčali u dobru i zlu. I da nastavimo raditi na tome da bude bolje.
Izgradit ćete blizak brak, ali samo ako ga namerno ne dopustite da se raspadne.

   I Z L A Z   

@ Lazar

---