S mnogim curama sam se ljubio, držao za ruke, išao zagrljen, stajali čvrsto zagrljeni na sred pešačkog prelaza, dok su automobili tiho prolazili bez sirene da nas ne uznemire. Raskrsnica Kod Bloka 22. Sećaš li se? A ja se sećam kako smo se valjali po travi, po šumi na Zlatiboru, po krevetu, po podu, išli na more, na planinu, na selo, na pecanje, vozili se kolima, pili zajedno i ubijali se od alkohola. Spavali zagrljeni, seksali se, budili se noću i opet ujutru. Delili sendvič na pola, pušili zajedno polednju cigaru. Smejali se do besvesti i zajedno plakali, jer ako si toliko jako s nekim, onda deliš sve, pa i žvaku na pola, a i suze. A tek koliko sam poklona razmenio?
Sve sam ih voleo, jer da nije tako, ne bih ni bio s njima. Mnoge sam cure zvao "draga", a neke "ljubavi moja", a bila je i "najdraža". One najumilnije sam zvao "dušo moja" ili "mila moja". To su one koje ne smeš ničim da povrediš. Mekane kao duša. Osetljive kao niti paučine.One koje je sam Bog poslao na zemlju da pokažu ljudima šta je vrhunac u postojanju. Šta je ljubav! One koje ne znaju ništa drugo nego samo da te vole. Jednu od njih sam i zvao "živote moj". Nijednoj nisam rekao "srećo moja" jer sam bio srećan sa svakom.
Eh, koliko sam samo pesama napisao svakoj ponaosob. Eno ih sve kod njih. Jedva sakupih nešto da bih objavio jednu knjigu. I ljudi mi kažu da mi i nije nekakva knjiga. Znam ljudi! Ono najbolje sam njima dao. Jer sam im dao od srca - jer smo srca razmenjivali, onako čisto i naivno kao deca, bez da merimo koliko je ko dao. Ljubeći ih, poklonio sam im vreme svoje, dušu svoju, deo svog života i sve, ama baš sve, pesme svoje. Bože koliko sam se samo puta okupao i stavio parfem koji baš ona voli. Svaka je volela neki "svoj" parfem. Ali, Bogu fala, Pariz mi nije daleko bio. E a tek priče koje su trajale po celu noć. Što u krevetu, što na Adi, ili preko telefona.
A onda se nekako sve to promenilo. Nisam ni primetio tu promenu. Samo sam se jednog jutra probudio shvativši da nismo više bili ona razdragana deca. I da su oko nas neka nova razdragana deca. Puno nove razdragane dece. Dobro je. Ako. I mi smo nekome nekada bili neka razdragana deca.
Eto! Odjednom smo svi ostarili. Proredilo se sve. I sve je najednom postalo sećanje. Počeo sam da živim život sećanja. A do juče sam nosio kratke pantalone. Znam ja odgovor, ali teško to čovek prihvati. Teško prihvati da mu je vreme prošlo. A nam je prošlo jer nismo imali vremena da msilimo na njega. Nekako, danas, najviše su mi u sećanju one s kojima sam odlazio tužan u krevet jer više nisam s njima, iako svestan da tako mora biti. Jer kada na nešto ne možeš da utičeš, onda ga prihvati takvim kakav je. Uvek neko brine o tome, tamo je gore iznad nas. Jer da nije tako, onda bi sve bilo besmisleno. Život ima smisla. Život je radost. Život je da voliš. Jer život se rađa iz ljubavi.
Neke veze imaju svoje vreme trajanja. Smisao nastanka, smisao trajanja i smisao završetka. To je tako. To je život. Kao i sve u prirodi, ima svoj vek. Tužan sam, ali znam da sve ima svoj smisao. Eto, ponavljam se...A tu uz rame s njima, za kojima sam najviše tugovao, bile su one koje su mi prve padale na pamet ujutro kada sam se budio i poželeo da ih Bog nacrta pored mene. Da ih služim kafom i čokoladom. I samo da ih gledam i da se smejemo. Da se radujemo životu. Jer sve su one bile takve, divne. Boginje. I zaslužile su svu tu moju pažnju.
Da, ima onih na koje sam mislio i kada zatvaram i kada otvaram oči. I ujutro i uveče. Uh, te su mi najviše bile u sećanju i najviše su me bolele. Kroz njih sam saznao da ljubav zna baš da boli, onako jako.. duboko.
A danas, eto juče baš, me pitaju i kažu kako me pamte s ovom ili s onom. Često me ljudi pitaju i za tebe, i "tebe" , i onu treću i za Riječanku i Novosađanku a i za komšinicu. Svet nas posmatra. Pamte nas ljudi kako smo bili jedno uz drugo, jer je njima to tako ostalo u sećanju i kao da im je najvažnije baš to.. Pričaju o nama. PAmte nas.. Ako.. neka im...
Eto, prođe vreme, pa se jave sva ta lepa sećanja, jer ružnih nije bilo. I to me čini radosnim u ovom času sećanja.
Kao da život tog trena spoznaje hoće da me pita "Je li da je bilo smisla?"
Naravno, bilo je lepo i bilo je smisla!
Eto i život nas pamti.
Ljudi nas pamte. Pa i meni to isto kažu, da me pamte
Al' meni to nije najvažnije s kime me drugi pamte... ne ..
Meni je najvažnije samo jedno - s kime najbolje pamtim sebe?
Jer uvek ima ta jedna s kojom ti najbolje pamtiš sebe.
Samo to s tobom se računa...

   I Z L A Z   

@ Lazar

---