Свако од нас се понекад суочава са тешким тренуцима у животу, када нам се чини да се цео свет руши око нас. У тим тренуцима, често се јавља потреба за избацивањем емоција и тражењем утехе. Ипак, постоји велика разлика између делења својих проблема с неколицином блиских особа и причања свима о ономе што нас мучи. Понекад је заиста боље исплакати се у самоћи него свакоме откривати своје најдубље боли.

Исплакати се у самоћи има своје предности. Пре свега, то је тренутак када смо сами са собом, суочени са властитим мислима и емоцијама. Овај процес може бити терапеутски јер нам омогућава да обрадимо своја осећања без спољног утицаја. У самоћи, можемо се ослободити емоционалног терета на начин који нам највише одговара, било да је то плакање, писање дневника или медитација. Такође, ово је прилика да преиспитамо ситуацију и пронађемо унутрашњу снагу за даље кораке.

С друге стране, причање о својим проблемима свима може имати негативне последице. Не само да нећемо увек добити подршку коју очекујемо, већ се можемо суочити са неразумевањем, осудом или чак злоупотребом поверења. Нажалост, нису сви људи у нашем окружењу добронамерни или способни да пруже искрену подршку. Дељење својих најдубљих боли са сваким може нас учинити рањивима и оставити нас с осећајем још веће усамљености и беспомоћности.

Када се одлучимо да поделимо своје проблеме с другима, важно је пажљиво бирати особе којима верујемо. То су обично чланови породице, блиски пријатељи или стручњаци за ментално здравље. Ове особе нас познају, разумеју и спремне су пружити праву подршку. Они неће осуђивати нити минимизирати наше проблеме, већ ће нам помоћи да пронађемо решења и да се осјећамо боље.

Такође, важно је схватити да је плакање природан начин испољавања емоција и да није знак слабости. Сузе су облик емоционалног чишћења које нам помаже да се ослободимо накупљеног стреса и бола. Плакање у самоћи може бити моћан алат за самоизлечење, јер нам омогућава да се суочимо са емоцијама на дубљем нивоу и да се ослободимо негативних осећања.

Закључак је да се боље исплакати у самоћи него свакоме причати шта нас мучи. Чувајући своје најдубље боли за себе или их делићи само са одабраним лицима, штитимо се од додатног стреса и потенцијалног разочарања. Само нам пружа сигурно уточиште где можемо обрадити своје емоције и пронаћи унутрашњу снагу за даље кораке. На крају, свако од нас најбоље зна шта му је потребно за емоционално исцељење, а понекад је то управо мир и тишина самоће.

   I Z L A Z   

@ Lazar

---