Имам 82 године, имам 4 деце, 11 унучади, 2 праунука и собу од 12 квадрата. Немам више ни дом ни скупе ствари, али имам некога ко ће ми средити собу, спремити храну и променити постељину, измерити притисак и измерити. Немам више смеха својих унука, не видим их како расту, грле се и свађају. Неки долазе код мене сваких 15 дана, неки свака три-четири месеца, а неки никад. Не печем колаче, не раскопавам башту. Још увек имам хобије и волим да читам, али ме очи брзо заболе. Не знам колико још, али морам да се навикнем на ову самоћу. Овде код куће водим групни рад и помажем онима који су гори од мене колико могу. Доскора сам наглас читао непокретној жени у соби до мене, певали смо заједно, али је умрла пре неки дан. Кажу да је живот све дужи. Зашто? Када сам сам, могу да погледам фотографије своје породице и успомене које сам понео од куће. И то је све. Надам се да ће следеће генерације схватити да се породице рађају да имају будућност (са децом) и да ни у старости не заборављају на породицу“.
- Аутор непознат 💕

   I Z L A Z   

@ Lazar

---