Ох, да ме воли неко ко ме никада не тера да молим за пажњу или уверавање зато што то слободно дају.

Неко ко ме заиста разуме – моје чудности, моје границе – и поштује их. Знајући да не би урадили ствари које ме боле или нервирају, не зато што сам тражио, већ зато што им је довољно стало да се сећају. Они се труде да донесу срећу у мој живот, на начине на које само они могу. Ради се о томе да се осећам вредним, не само због онога што радим, већ и због тога ко сам, знајући да им моје присуство нешто значи.

Замишљам ту врсту љубави када неко одвоји време да примети мале ствари, попут начина на који волим своју кафу, или начина на који се нечујно повлачим када сам преплављен, а они одговарају без да морам да кажем ни реч. То је у неизреченим чиновима, као када пошаљу поруку ниоткуда само да би ме насмејали или ми донели омиљену ужину после дугог дана.

Нису величанствени гестови они који доказују љубав – то су суптилни тренуци, замишљеност и осећај да без обзира колико сам несавршен, мене виде, цене и истински воле.

   I Z L A Z   

@ Lazar

---