Kada zakoračiš u godine, koje mnogi nazivaju zlatnim, nešto se u tebe promeni. Pogled na svet postane tiši, dublji i iskreniji. Počneš da gledaš život iz drugog ugla, ne više iz žurbe, dokazivanja i trke s vremenom, već iz zahvalnosti i sa željom da ono što ti je ostalo proživiš sa mirom u srcu.

Posle 65. godine, većina ljudi ne teži onome čemu je nekad težila. Umesto novca, uspeha, brzine i moći, u prvi plan dolazi nešto mnogo jednostavnije, ali neprocenjivo.

Bliskost, zdravlje, mir i ljubav. Do 65. mnogi su radili, gradili karijere, brinuli za decu, rešavali račune, trčali za rokovima.

Vreme je prolazilo kao voz koji nestaje. Ali kada se jednog dana probudiš i shvatiš da si već u deceniji kada se ne planira šta ćeš biti kada porasteš, već se osvrćeš i pitaš da li sam živeo, kako sam želeo? Tada vreme dobija novu vrednost.

Više se ne rasipaš na besmislene rasprave, ne trošiš dane na ljude koji ti ne znače i ne gubiš živce oko sitnica. Počinješ da meriš vreme po zagrljajima, iskrenim razgovorima, tišini u koji ti srce kuca mirno. Naučiš da je svaki dan poklon i baš zato ne želiš da ga protračiš.

Mnogi će vam reči da su pre šestdeseti i pete jurili za karijerom, putovanjima i movinom, ali da su tek kasnije shvatili da je ono što im najviše nedostaje prisutnost najmilijih. Više nema šta još o luksuzu, već o tome da popiju kafu sa decom, da ih unuci pozovu, da provedu božić u punoj kući. Ne želiš poklone, želiš prisustvo. A prijatelji? I oni imaju slične situacije. Normalno je da se proredi.

Nije ti važno koliko ko zarađuje, važnije ti je da li te pogleda s ljubavlju, da li te zagrli bez žurbe. U tom trenutku shvatiš da su odnosi jedino što zaista ostaje, sve drugo prolazi. Kada si mlad, podrazumevaš da možeš da tračiš, da ustaješ lako, da ne osećaš bol.

Ali kada dođu godine, telo počinje da ti šapuće polako. Naučiš da ceniš dane kada ti ništa ne boli, kada možeš sam da ustaneš iz kreveta i odeš do prodavnice. Shvatiš da su zdravlje i pokret postali tvoje najveće bogatstvo.

Više ne gledaš reklame za nove avtomobile, već tražiš dobri lekare i raduješ se malim pobedama. Dobrim analizama šenji bez štapa, danu, bez terapije. A ono što ranje nisi ni primečivao, sada ti je izvor radosti.

Nekada si tražio avanturu, adrenalin, novo, brže, jače, ali danas ti je najveći luksuz mir. Tvoja omiljena destinacija je mesto gde te niko ne požuruje, gde možeš da sediš u tišini i čuješ kako ti srce kuca spokojno. Nema više potrebe da sve znaš, da se raspravljaš, da dokazuješ nešto.

Mir u duši postaje tvoj ideal. Naučiš da ne moraš uvek imati odgovor, da je u redu ponekad ćutati, oprostiti, pustiti, jer sada znaš, duševni mir nema cenu. Dok si bio mladći, možda si tražio velike planove, velike ljubavi, velika postignuća.

A posle šestdeseti pete, život te nauči da tvoja najveća sreća dolazi iz malih stvari, šoljice kafe na terasi, mirisa domače supe, šapata unuka koji ti kaže «volim te». Pogleda partnera koji i dalje zna tvoje mane, ali te i dalje voli. Ono što ranje nisi ni primečivao, sada ti puni dušu.

Jedan zalazak sunca može ti biti ceo tvoj dan. Jedna lepa pesma može ti popraviti sedmicu. Jer više ne tražiš čuda, shvatio si da je život samo niz sitnih, običnih trenutaka, koji su kada ih voliš zapravo neobično lepi.

Ljubav više nije u strastvenim porukama, u velikim gestovima. Ljubav postaje pogled preko stola, tihi osmeh, razumevanje, bez reči. Nema potrebe da se dokazuje, ona jednostavno jeste.

Ako imaš partnera, znaš da ti sada ne treba drama, već nežnost. Ako si sam, više ne tražiš idealnog partnera, tražiš osobu s kojim ćeš deliti tišinu, ruku koju ćeš držati dok šetaš. Ljubav ti postaje meka kao jastuk, topla kao ćebe, tiha kao večernja molitva, i to ti je dovoljno.

Nakon godina usmerenih ka spolja, posle 65. mnogi se okreću unutrašnjem svetu. Više nego ikada ranje počinju da se pitaju o smislu, o tome šta ostavljaju i za sebe, o tome ko su zaista.

Mnogi nalaze utehu u duhovnosti, molitvi, prirodi, umetnosti. Vraćaju se stvarima koje ih hrane iznutra. Prestaješ da gledaš šta imaš, a više se pitaš ko si postao, i tada počinje pravo sazrevanje.

Takođe shvataš da ne trebaš mnogo ljudi, samo nekoliko iskrenih, pravih prijatelja. Oni koji ti pošalju poruku, kako si, bez posebnog razloga. Oni koji te se sete.

Prijateljstvo nije u izlascima, nego u prisustvu. To su ljudi koji pamte tvoje rane, tvoje pobede, tvoje ćutanje, i to postaje dragoceno. Oni postaju tvoja porodica duše.

Dakle, život te ne pita šta si imao, već šta ti je ostalo. I ako si dovoljno pažljivo živeo, shvatićeš ostalo ti je ono što vredi. Lubav, mir, ljudi koje voliš, iskustvo koje se ne može kupiti, i zahvalnost što si stigao dovde.

Zato nemoj čekati da ti godine donesu mudrost, počni već sada da ceniš ono što će ti sutra biti najvažnije. Ne juri za onim što ne nosiš u srcu, jer kada vreme uzme brzinu, ostaće ti samo ono što si zaista voleo, grlio, razumeo. Život se ne meri brojem rodnjedana, već dubinom kojom si živeo.

I kada jednom sedneš, pogledaš oko sebe i kažeš, ovo je moj mir, ovo su moji ljudi, ovo je moje srce, tada znaš da si uspeo. Dragi moji, kada se osvorenete na svoje godine, da li osečate više zahvalnosti ili više žaljenja? Podelite sa nama u komentarima koju poruku biste voleli da ostavite budućim generacijama. I zapamtite da pravi mir dolazi tek onda kada shvatiš da ti za sreću ne treba mnogo, već samo ono što imaš u srcu.

Želim vam mir i svako dobro.

   I Z L A Z   

@ Lazar

---