🔹Ова година је била тешка на начине које нисам очекивао. Морао сам да научим да остављам људе тамо где желе да остану, чак и када сам желео да их привучем ближе.
🔹То је тиха врста бола, схватање да те неки људи неће дочекати на пола пута, без обзира колико ти је стало. Борио сам се са тим - питајући се да ли нисам довољан или сам учинио нешто погрешно. Али после неког времена престао сам да се борим за људе који се не би борили за мене. Није било лако, а бол не нестаје преко ноћи, али сам почео да схватам да су ми руке од пречврстог држања само модрице.
🔹Такође сам научио да није за све потребна моја реакција, иако је то лекција коју још увек покушавам да савладам. Било је тренутака када сам желео да се набацим, одбраним или објасним своју страну само да бих се осећао саслушаним. Али схватио сам да реаговање не доноси увек мир - само развлачи повреду. Учим да седим са непријатношћу, пуштам емоције да прођу и бирам тишину када би речи само погоршале ситуацију.
🔹То није савршен процес,—неких дана бол је свеж, а зарастање је споро. Али мало по мало, проналазим снагу у отпуштању – од људи, од очекивања и од потребе да све поправим.
Хвала

   I Z L A Z   

@ Lazar

---