Заиста волети некога током целог живота значи сведочити, прихватити и прихватити њихове безбројне трансформације. То је ходати поред њих, држећи простора за сваку верзију тога ко су, и поштовати сваку верзију коју су пустили. Када некога дубоко волимо, морамо се припремити да присуствујемо многим тихим „сахранама“ људи који су некада били – живахне особе каква су некада били, особе о којој су сањали да постане или особе коју су једноставно морали да одвоје да би преживели или расте.

У дуготрајној љубави, из прве руке доживљавамо да људи еволуирају. Понекад одбацују делове себе из нужде, понекад из исцрпљености и понекад зато што су једноставно прерасли њих. И док је природно да чезнемо за партнеровом познатом искром када се чини да је угасила, није наша улога да присиљавамо било кога да постане оно што је некада био. Права љубав тражи од нас да будемо ту кроз ове промене, не из обавезе, већ као благи сведок, присуство подршке и сапутник који не очекује њихов „повратак“ у прошлост.

Замислите какав је дубоки дар ходати поред некога док се проналази и губи, изнова и изнова. Да имате партнера, пријатеља или члана породице који не захтева да останете исти, већ да поштује сваку фазу и промену онога што јесте. Ово је љубав у свом најистинитијем облику — љубав која прихвата да смо сви у сталном покрету, растемо, смањујемо се, померамо се и понекад губимо свој пут, само да бисмо се поново нашли.

Понекад ће промена донети блиставу светлост — невероватну трансформацију која испуњава простор око њих енергијом и радошћу. Други пут, то може бити тиша смена, где им је потребна самоћа или лечење, где њихов пламен постаје меки, готово невидљиви сјај, тражећи стрпљење. И управо у овим мрачнијим тренуцима, када неко кога волимо повуче или утиша свој пламен, наша љубав је најдубље тестирана. Можемо ли да останемо присутни, нудећи саосећање и подршку без покушаја да их „поправимо“ или да вратимо светло?

Ово путовање љубави није везано за сећања на то ко је неко некада био или постављање очекивања ко би могао постати. Уместо тога, ради се о прихватању сваке њихове верзије, знајући да је свака трансформација сведочанство њихове отпорности и њиховог јединственог пута. И то је сведочанство нашег сопственог раста, такође, да смо вољни да еволуирамо заједно са њима без осуђивања.

Волети некога на овај начин значи неговати пространо срце, у коме има места и за ватру и за тихи сјај, за њихову радост и тугу, за налет енергије и потребу за одмором. То је љубав која види лепоту у настанку, а не само у „бићу“.

Када изаберемо ову врсту љубави, постајемо за некога стална сила, сидро без устезања. Славимо свако поновно рођење, свако ново поглавље, сваки деликатан трептај светлости, знајући да свака трансформација додаје дубину њиховој души — и нашој вези са њима. Кроз сваку промену учимо више о томе шта значи волети и бити вољен, постајући све јачи, мудрији и саосећајнији на том путу. На крају, љубав није задржавање прошлости, већ заједничко путовање, отвореног срца и пуног чуда, поштујући пут како се одвија.

Шта сте научили о себи ходајући поред неког другог док расте и мења се током времена?

   I Z L A Z   

@ Lazar

---