"Rekla sam ti da je nemir moje prirodno stanje. I da mi je duša rastrzana. Da sam često tužna, bez razloga. I da sam najtužnija kada se najviše smejem. Rekla sam ti da umem najtmurnije dane da obojim najveselijim bojama, ali i da sunčane dane pretvorim u sive i tmurne.
Sa mnom je sve lutrija. U bubnju su osmeh, suze, nežnost, odbojnost, poverenje, ljubomora… Od tvoje sreće zavisi šta ćeš izvući danas.
Rekla sam ti da umem da brbljam, satima, o svakodnevnim trivijalnostima i ljudskim tricama. A onda da zaćutim. Tišinu da nosim kao haljinu. Strepnju kao parfem. Dok se u jednom trenutku, iznenada, veselost vrati u moj pogled i nastavim da brbljam upravo gde sam stala, a što si ti zaboravio jer si pokušavao da odgonetneš razlog moje tišine.
Govorila sam ti „Zagrli me, ne diraj me, dođi, nerviraš me, nedostaješ mi, gušiš me…“, često tim redosledom…
A ti si ostajao zbunjen.
Rekla sam ti da me ne pokušavaš razumeti jer često ni samu sebe ne razumem. I da, svaki put kad ne znaš šta bi sa mnom, da me zagrliš. To je uvek tačan odgovor.
Rekla sam ti da je sa mnom teško, jer su mi misli nestalne. I da je jedini način da opstanemo da shvatiš da jedino što u mojim mislima jeste stalno, si TI… iako možda ne deluje uvek tako.
Rekla sam ti da ti poklanjam polovinu svog jastuka koji nikad nisam delila ni sa kim jer u njemu čuvam svoje snove. I da nekad noću, sama u sobi, iznenada osetim miris tvog parfema i poželim da si tu.
Rekla sam ti da te volim. Da te volim toliko da sam zaboravila kako izgleda ne voleti te.
I rekla sam ti da odeš. Odmah. Dok još imam snage da te pustim da odeš.
A ti…ja tebe ne razumem. Čini mi se da ja tebe više ne razumem nego ti mene. Pa ti si uprkos svemu što sam ti rekla i radila, izabrao da ostaneš? "
- Da!

   I Z L A Z   

@ Lazar

---