Живим са својим станодавцем, који има 68 година. Једном ми је рекао: „Опасност од пензионисања је да ће доћи време када ћеш почети да луташ.“

Оно што сам схватио из овога је да када се једном пензионише и појединац се удаљи од свакодневног рада нормалног живота, ум би могао да се изгуби и дани се споје у један.

Као људи, посебно на Западу, имамо концепт како одрасли треба да буду: посао, породица, друштвена мрежа, кућа итд.

Рад је овде примарна реч.

Без тога, људски свет пролази поред нас као да не постојимо.

Сви негде иду, а ми само седимо и чекамо да се нешто појави и испуни наше животе смислом.

Без посла људи морају дупло више да размишљају шта да раде.

Срећом, мој станодавац — са којим живим — има ствари којима мора да води рачуна: води мали посао са својим братом и сређује рачуне. Такође обожава путовања.

Радио сам са пензионерима и они ми кажу исто што и мој станодавац.

Срећом, ови појединци покушавају да остану у форми док уживају у уштеђевини путем путовања.

Неки имају бројне хобије на које проводе много дана.

Мозак, ако га не искористимо, постаје пире кромпир преливен сосом. Ако не успе да га избави из тог патетичног стања, ослободиће се сваког потенцијала да га врати у нормалан ток.

Међутим, ово је важно за све узрасте.

Било да смо у пензији или не, наш мозак је ту да буде испуњен стимулацијом.

Човек мора да истражује књиге, људе, културе, уметност и науку да би се наши неуропутеви ширили и предајници активирали.

одржавати физичку и психичку кондицију су две ствари које треба да радимо када смо млади. Тек кад остаримо, захвалићемо млађима што смо урадили тежак посао.

   I Z L A Z   

@ Lazar

---