Ako ste pozvani od strane bivšeg partnera, nemojte nipošto da idete na sudar kako bi dokazivali da ste još uvek jedno za drugo. Ne dokazuje se ona što principijelno treba da se oseti. To da li ste jedno za drugo je samo teorijska pretpostavka i šlagvort za pesnike. Zamka poniženja je to. Niste pozvani zbog toga. Možda ste s oduševljenjem prihvatili njegov poziv. Ali znajte, onaj ko zove taj je u frci ili nekakvoim problemu. To da ne zaboravite. Ali je dalkeo od bilo kakviog rešenja ili promene.
A sad sudar. Bivši partner će ostati pri svom odbojnom stavu, pa čak će i likovati zadovoljan videvši vas kako se mučite da dokažete ono što on neće nikada prihvatiti. Još više ćete potonuti i osećaćete se bedno i jadno. Ali, dobro, pokušali ste. Ljudski je pokazati i slabost, a ne samo vrline.
Pošteno ste postupili, pre svega, prema sebi. To je najvažnije.
Uvek, ama baš uvek, kada ste pozvani da nekome treba dokazati koliko vredite, zapravo je trenutak u kojem se treba okrenuti i otići. Treba otići zauvek. Pokušaću to da kokažem.
Ja obično ipak odem. Znam da partner ima problem. Možda i osećaj krivice. Ali pre je to njegova potreba da umiri savest i "dokaže sebi" kako je on u pravu. Budete li ušli u dijalog, on se neće realizovati, već ćete prisustvovati njegovom monologu optuživanja. U najboljem slučaju to su dva paralelna monologa. Niko nikoga ne sluša. Ovo se pre svega odnosi na prvi put. To moj stomak ne vari ...
Ali, kako i pretpostvaljte, ja odem. Ipak odem, iako znam da želi da likuje. Ali pazi sad...
Dođem u tačno zakazano vreme ili 5 minuta kasnim. Obavezno zakasnim. Nikada ga ne čekam, jer je to znak prihvatanja krivice. Rukujem se, pričam o bilo čemu dok pijemo poslednju zajedniču kafu. Potom ustanem, učinim naklon, okrenem se i odem a da se "dijalog" nije ni započeo - pošto se uverim u njegov zabezeknuti pogled.
Posle toga te više nikada neće pozvati.
A ti ćeš biti miran.

   I Z L A Z   

@ Lazar

---