"Jesen je predivna, a obalama bilo koje reke još i više. Septembar, topao, ukrašen lišćem obojenim duginim bojama. Smiraj je prirode. Smiraj i u duši. I otud tišina misli, jer hodite putevima Postojanja.
Šetao sam uređenom obalom pored Sene koja me je vodila sve više i više ka jednoj tački u kojoj se spaja nebo sa nekim stepeništem i vodi ka crkvi Notre Dam. Razmizmišljao sam o njoj. A o kome drugom, kada nemam nikoga drugog osim nje?
Penjao sam se tim stepenicama i osećao sve veću nelagodnost u stomaku kako su se sve više pojavljivali pokriveni delovi crkve.
Dan je bio... pa i ne sećam se da li je bilo sunca, da li duvao vetar i kako sam bio obučen. Došavši do vrha, video sam već poznat prizor, gomilu ljudi, turista koji čekaju u red da uđu.
I kao da je sve odjednom utihnulo i kao da su se svi ti ljudi odjednom pretvorili u bezličnu sivu masu. Nestali su svi oni, nestali su i svi zvuci i ja sam imao utisak da ne hodam, da nestajem i ja i da se s njima stapam u bezličnost, da letim i lebdim. A stajao sam.
Stajao sam jer sam stao - videvši je.
Stajala je van reda, van svih kategorija, van svih šema, baš kao što sam je sreo, van svih očekivanja.
Ali mi se činilo kao da ona nije bila iznenađena jer se osmehivala i bila radosna.
Videvši me kako lebdeći prilazim, nasmešila se, a potom pokazala nisku bisera u punom sjaju.
Kao nekom nepoznatom silom privučen, uputio sam se k njoj. I kao da me je sunce ogejalo, prilazeći joj, video sam joj već poznati žar u očima.
Napetost, u smiraju dana i ovog susreta, je rasla s pitanjima.
Kako je ona mogla da zna da ću se ja pojaviti?
Kako neko može da zna a neko ne može?
Ko to određuje?
Ja nisam znao, jer ja sam se samo šetao pored reke u gradu svetlosti i ljubavi i razmišljao o onoj, a pojavila se neka druga.
Nije li to ona u njoj. Skrivena iza sve te garderobe, skrivena iza osmeha i pogleda boginje? Koliko da sam se pitao, bilo je zalud, jer ja nisam stao, ja sam čak i požurio. Poželeo sam da preletim tih deset koraka i da se stopimo jedno u drugo.
Dva neznanca.
Da, da, ko to nas usmerava jedno prema drugom? Ko to određuje susrete? S kojim ciljem? Šta se dokazuje? Ali s bledilom okruženja, gubila su se i pitanja u besmisao tog trenutka.
Hteo sam da stanem, da razmislim, ali već je bilo kasno jer je opreznost već zamakla za ugao crkve i stao sam sam pred njom, na korak od dodira.
Ona je i dalje gledala u mene i pomalo spustila pogled, a ja sam je posmatrao širom otvorenih očiju. S otvaranjem usta, počele su i moje oči da blistaju i da se pojačava želja da je didirnem.
Pružio sam ruku prema njoj, a ona je zatvorila oči i polako pružila svoju.
Onaj osmeh joj je nestao s lica, i njega je zamenio drugi izraz, sa zabačenom glavom u stranu. Izraz očekivanja. Ona situacija kada mi muškarci padamo od pamtiveka, na isti način. Ah, kao da se razlikujemo puno?
Mogao sam... ne, nisam više ništa mogao... nisam bio svoj... a ni njen.
Samo sam znao da je moram dodirnuti, zagrliti i ne dozvoliti da se izvuče iz tog budućeg zagrljaja.
I kao da se samo to i očekivalo - zagrlio sam je..."
(Nedovršen, radni tekst drugog dela knjige "Ženska posla" koji idem da završim tamo gde je sve i počelo... 🙂 .. dobro opravdanje?? )

   I Z L A Z   

@ Lazar

---