Dolazio sam svako veče da je slušam i gledam. U tom kafeu istočnim bulevarom ka Monparnasu sam uporno dolazio i s osobljem ga jutrima napuštao. Kelneri su mi već odavno stavili na sto "reserve". Znali su i šta pijem i šta jedem i da ne pušim. Znali su i oni da dolazim samo zbog nje... i tako danima, i tako mesecima. Evo već i druga godina.
Neki strah mi se uvukao da joj priđem, jer kada bi rekla "ne", ne ni više bilo ni mene. Nema mi mene bez nje... ne i bolje ovako...
Možda me je i primetila, a možda i nije, A ja, posmatrao sam je iz ugla kafane svako veče, kako se smeje, kako pleše, ako koketira s gostima i ispija piće za pićem. I ništa. Muškarci očarani njenom pojavom pokušavali su da joj priđu, ali nije im dopuštala.
Jedne večeri sam očigledno malo više popio i rešio sam da zakucam na njena vrata, ipak džentlemen prvi prilazi.
I baš tada se desilo ono što me najviše pogodilo i čega se plašio.
Počela je jedna lepa ljubavna pesma, baš ona koja zna da me potpuno razoruža...
Ona je uzela telefon i istovremeno sa osmehom pevala nekome u slušalicu.
Nečija je!
...Vidi se to u njenom ponašanju i zanosnom hodu, uvijanju oko metalne štange koju miluje kasno tamo negde oko pola tri ujutro, kada svi jednostavno vidimo sebe na tom mestu kako se uvija oko nas kao zmija...i svi, samo čekali da nam da tu otrovnu jabuku...
Izašao sam iz "Enzo" kafea " i zaputio se avenijom du MAine, da više nikada tu ne dođem. Piće se služi svuda..
Ništa novo neću reči ako kažem da je Paris velik, naročito noću... Naći ću neki drugi sto ...
(..."Ženska posla II"..)

   I Z L A Z   

@ Lazar

---