Bio je to baš dug put od Vankuvera, San Francisko zapadnom obalom prema Los Anđelesu, pa Bulevar Santa Ana , San Dijego, Tihuana, i eto Kalifornije. a tu između njih se čćućurio Kapistrano na samoj granici s Meksikom , Ti i ova pesma
Kad se laste vrate u Capistrano
Sva misijska zvona će zazvoniti
Kapelni hor će pevati
Sreća koju ćeš doneti
Živeće u mom sećanju
....
2002. Zlatar ,
Život je prekratak da pričamo o prošlosti, jer ne možemo se tamo vratiti i i zbog nas napraviti nov raspored figura na istorisjkoj ploči. Možda bi se neko visoko nad nama naljutio? Ne treba izazivati bes moćnih sila. Vraćanjem unazad nećemo nikuda stići i nećemo tamo naći nikoga - čak ni nas dvoje. Možda tek poneko i samo ti i tvoja razmišljanja. A misli u prošlosti se ne mogu sastati. Možda ćemo reći kako je tada bilo dobro. A šta to nekadašnje dobro može da donese nama danas? Osim da nam bude žao što nije više tako. Ali tada su bile drugačij eokolnosti, drugačioji ljudi i odnosi i mi smo bili puno mlađi i sposobniji da menjamo tokove - a nismo o tome razmišljali.
Život je prekratak da bismo pričali o aktuelnoj situaciji, političarima, cenama, padu Njujorške berze, ratu u Palestini, gde ginu deca svaki dan. A ceo sve tćuti. Okreće glavu. Znaj to nam namerno čine - da ne bismo imali vremena za sebe. Zapošljavaju nam mozak brdom beznačajnih informacija koje jesu realnost, ali nekosrisna. Nemojmo se za taj mamac zakačiti jer pričali bi o nečemu što ne možemo promeniti. Zar ne živimo u danas koje ne možemo mi milimetar promeniti. A većina je već i umorna i nevoljna bilo šta da pokrene. Promene su misaona imenica. Šta da menjaš kada ne znaš ko vlada. Ko je taj što upravlja iz senke? Gde živi ta senka? Treba ne misliti o tome. Šteta za izgubljenim vremenom. NEćemo ni o tome.
Život je prekratak da bismo ga trošili na razgovor o ljudima, na ogovaranje, na tračanje i rasplamsavanje nevolja koje nemaju nikakvu vrednost. TV likovi? O Bože, kojih ispraznosti. Ako ne znaš, pitaj. Ako se ne slažeš, reci to. Ako ti se ne sviđa, progovori. Ali nikada nemoj prosuđivati ljude iza njihovih leđa. Nemoj ni o kome - kakav god da jeste. Sudio bi o njemu, a to nije tvoj posao. A naročito nemoj sebi dozvoliti da pričaš o onima koji to uopšte ne zaslužuju ime da im se pominje.
Život je kratak a budućnost jako daleko i vrlo neizvesna. Znam da živimo u danas. Ali u tom danas smo ti i ja. Zamisli koliko bismo vremena imali za sebe na raspolaganju kada ne bismo pričali na teme prošlosti, ličnosti i pitanja svetskih kretanja. Zamisli samo kako bismo mogli da provedemo ceo dan i da pričamo o nama.
Život je kratak da bismo pričali o temama koje razdvajaju. Pričajmo o svemu što spaja i novu vrednost stvara. Sebično, samo o nama dvoje pričajmo. Nas dvoje mo najvažniji. I u toj priči polako počnemo da gradimo kuću. Da sadimo cveće u proleće. I da ratzmišljamo kao da će tako uvek biti.
Život je kratak i zamisli lepote dana u kojem nema svega prethodnoi navedenog. Ne veruješ? Da, to postoji. Ja znam da postoji, samo se trebamo udaljiti. Promeniti lokaciju. Drugi horizont. Drugačiji pogled. Drugačije želje. Želje koje podstiču nameru. I zamisli stvarno se tamo zaputimo da bi smo se sreli. I dođemo bez kofera - da bi nam ruke bile slobodne. Sve se može kupiti, skoro sve.
Život je kratak, ali sam ipak ovu sliku bojio pola života. Svaki dan po malo da bi jednog dana kada se sretnemo rekli - E ovo je naš život. Slika prepuna boja i mi u danu susretanja, u onoj tačci na sredini sleike nađemo se u toj lepoti.
Šta si zastala? Šta si se zamislila? Sad kada je život kratak za nećkanje, za razmiščljanje, za odugovlačenje, za nalaženje razloga. Nema druge prilike. Sada moraš brzo reći da ili ne. Ti znaš zašto da Ne. A ja znam zašto do Da! Hajde, samo ako ti budeš razmišljala na isti način i ako odaberemo isti dan i tada budemo videli prve laste kako paraju nebom, iznad naših glava, znaćemo oboje da je proleće stiglo kada se rađa sve. Zaboravićemo da je život kratak. Zato nemojmo sada u jesen kada kiše padaju i kada se ljudi žurbo s ulica zbog vetra i hladnoće sklanjaju. Leto je za nama, a proleće daleko. Sneg će za dva meseca. Krenuće košava, mraz i nočni udaljeni laveži pasa čuvara. Selo će da drema i mi u njemu podelićemo snove do prvih vesnika proleća. I s nadom da ćemo jedno drugom pokazati što smo obećali - da nam se ne žuri i da nam život ipak neće biti toliko kratak.
(Svašta sam pisao curama. Ustvari, one su mi tražile. A ja sam jedva čekao. I znam zašto. Zato da bi ostala njihova imena zapisana zauvek i da bi ih se ljudi sećali. Skoro svaka ima svoju zapisanu priču, nad kojom je od radosti plakala, A jedna ima i svoju knjigu - koju sam pisao godinu dana.
"Ženska posla")
I da završim šesmu koja mi odzvanja
...
Kad se laste vrate u Capistrano
To je dan kada se molim da mi se vratiš
Da sva misijska zvona zazvone
Kad kapelni hor će pevati
I sreća koju ćeš doneti
Živeće u mom sećanju
Kad se laste vrate u Capistrano
To je dan kada se molim da mi se vratiš.

   I Z L A Z   

@ Lazar

---