Znaš i sama da sam dolazio... i vraćao se. Zalud dolazio i još nezadovoljniji se vraćao. Jer ništa više nije bilo isto. Svaki put drugačije. Iako znam da si bila očajna i plakala danima, mesecima. Al i svaki put je bilo drugačije, sve hladnije i sve dalje. Zna se zašto sam ja dolazaio, ali za čim si ti plakala?
Bilo je stiglo i proleće, ali očigledno je da s vremenom, ni pejzaž, ni ljudi, ni ja...a ni ti nismo više bili isti. Svi smo bili sve dalje i dalje, nesposobni da spojimo polomljene deliće našeg postojanja. Prestavši da dolazim shvatio sam upravo to - da se ne treba vraćati. Ono što je bilo lijepo zauvjek sam ostavio u snovima jer je to jedino mjesto gde će večno trajati i mesto koje mi niko ne može dirati. Mesto u koje mogu otići uvek kada te se uželim. Ali vremenom, i snove sam sve više težio da prevaziđem, jer čovek ne može živeti ovde a biti u prošlosti. Nepovezivo je. Lepotu života mora pronaći ili je stvoriti ovde i sada sa aktuelnim okruženjem. Nije mi to bilo toliko teško, koliko je teško sve to stvoriti bez podsticaja i bez tebe. Navika je lakša od odvike. Nove zdrade, novo vreme, nove ljude i nove stvari je moguće naći i prihvatiti jer imaju izazov avanture i novog. Ali kako ću pronaći novu tebe? To stvarno nisam znao. I još uvek je tako iako je proteklo mnogo vremena.
Kažu da je zaborav jedini put izlaska iz ovog zatvorenog kruga.
Čovek se trudi da zaboravi ružne stvari, a lepe čuva kao melem za ranu i kada zaboli. I čudno je to da zaboli više kada misliš o lepom nego kada ga potiskuješ. Čudno. Ružnog se više i ne sećam. Ali ako sada mora i lepo da zaboravim, šta će mi ostati? Jer posle zaborava je samo praznina nepostojanja. Ko je onda to što nema svest o svom postojanju? Ko ću ja to tada biti? I kažu da treba toliko jako da se sve zaboravi - sve do pojma jednostavnog nepostojanja.
Kako? Kada je to apsolutno neizvedivo?
A i vi znate da je to nemoguće!
I kakav bih ja to bio čovek koji bi verovao i rekao da nešto nije postojalo, a zna se da jeste? Mislim da bih totalno negirao sebe, što i po prirodi stvari proizilazi iz negiranja egzistencije.
Ovih dana, s ove distance se pitam: da li sam pogrešio što sam uopšte ijednom došao u pokušaju da promenim nešto?
Nisam. Znam da nisam.
Samo vas provociram.
Jer to onda ja ne bih bio ja.
(radni tekst, vinjeta iz "Ženska posla II deo")
30.avgust 2016.

   I Z L A Z   

@ Lazar

---