Obožavam prvi sudar. Na njemu sve saznam. Tačno mogu da predvidim kakva će nam biti veza jer taj dan si u TOP. Sve posle toga je u opadanju...

Taj prvi dan kada ste s nekim, najviše govori o njemu? Ono što je najgore što moiže da vam se desi je da saznate tačno koje vam je mesto u njegovom životu. Mada, saznajete i o sebi koliko ste ozbiljno zagrizli i zvoni vam zvonce upozorenja. E sad ne čujemo baš svi to zvono...Naročito ne mi zaljubljeni,

Jao, nisam vam rekao, da se radi o pitanju koliko koriste svoj pametni telefon kada ste u blizini druge osobe?

U Parizu sam. To već znate. A ako nisam u Parizu, onda sam na Adi ili na Filipinima ili Tajlandu.

Sa Marinom sam se upoznao na koncertu na otvorenom mog prijatelja Feklixa iz Brazila, s kojim sam svirao kod Notre Dame. Iza katedrale u parkiću pored prema istoku.

"Pizzeria Tripletta" u Arrondissement 19eme bio je taj kafić, i koliko se sećam taj koncert sam vam prenosio live jedne jeseni. E tu je Marina sela pored mene, jer nije bilo više nigde mesta, naslonivši se laktom na moje koleno (koje je razlog mojih sadašnjih odlazaka na terapije...) : D naravno, nije to tema... ;)

Marina, poluruskinja, tako da smo se lakaše razumevali, koristivši 4 jezika. Trebali smo i da idemo zajedno na proslavu 100 godina Prvog svetskog rata jer sam imao propusnicu da snimam sa 25m svetsku elitu u kojoj su bili Trump i Putin... Ja sam bio i slao vam slike, ali ona nije bila sa mnom. Ne znam gde je bila Marina.

Kao muškarac i žena, Marina i ja, nismo imali nikakvih problema međusobno, mada niko od nas nije ništa tražio previše. Zadovoljavali smo se tim sitnim druženjima. Saglasno svako svojim godinama jer sam bio dosta stariji od nje, ali to njoj nije smetalo, mada nije ni znala. Ali nikada to nije ukazivala. Ipak ja sam imao dosta sedih, a ona nijednu sedu.

Puno puta smo bili u kvartu le Centre George Pompidou. u Chamas Tacos Chatelet, gde se okupljaju mladi Pariza, (kao nekada kod nas Skadarlija). Tu smo dolazili puno puta na pivo, ali uvek je bilo puno društva i nekako čovek nema fokus na partnera, kao kada smo sami.

I eto ngde posle nekih dve nedelje, jednog vikenda se dogovorimo da odemo u Bulonjsku šumu na ručak. Francuzi to uobičavaju. Nedelja je nedelja. Nema posla. U francuski restoran kod golf kluba "Auberge du Bonheurd". Za tu priliku sam se skockao. Posetio frizera u Rue Boulevard Sevastopol, kod snaje malo na kozmetički tretman. Jedno sat vremena menjao sam garderobu dok mi jedan crni komplet nije zapao za oko. Sedam u taxi i pravac Bois de Bologne.

Ona me je već čekala ispred. Šetamo se parkom restorana, gde dopire klasična francuska muzika. Prava atmosfera. Nisam pogrešio. Atmosfera je predivna, jer ne dolaze stranci, nije im usput. Svrate golferi i njihova pratnja, ali to su fini ljudi i gospoda. High društvo. Ja ushićen jer konačno sam sam sa Marinom. Toliko toga nismo rekli jedno drugiom. Sada je prilika.

Stigla je i hladna kafa sa rumom koju obožavam. I kelner na poziva da nas usluži.

Osećao sam se uzvišeno, fantastično, muzika diskretna, društvo tiho, jer gospoda se ne deru dok pričaju - nisu s planina. Čak i ne razumeš šta pričaju. Jbt, kod nas u busu čuješ dernjavu preko Vibera s jednog na drugi kraj busa. i niko ništa... E Balkan...Kelneri te ovde dvore za najmanju sitnicu. Francuzi jesu izblazirani ali to su oni talkvi odvajkada poput civilizacije u civilizaciji.

Nivo bato.

Bree

Tako da je sve bilo uzbudljivo i novo dok nismo seli i ona je uzela svoj telefon da proveri svoj Instagram.

Jebo te telefon! Htedoh da joj kažem. Jebo te instagram!

Ne za slanje poruka, ne za pozivanje ili odgovor na poziv, već za proveru šta drugi ljudi rade na svojim društvenim mrežama? Kao da je to ključno u ovom trenutku. Ili da će nešto važno propustiti? Možda finale vimbldona? Jebo te mobilni! Bilo je gotovo vrlo uvredljivo jer sam se osećao kao da moje prisustvo nije vredno njene pažnje. I naravno, ostavila me da izgledam glupo da buljim u svoju kafu dok čekam da završi potvrđivanje svog prisustva na društvenim mrežama - ne uputivši mi nijedan pogled. Čak je prosledila i jedan selfi.

Kao sad to je važno? Majku ti. Da li se tako obavezno javljaš majci i ocu? E moj druže, e moja drugarice.

A za koji sam qurac bio ja pored tebe? Da ti čuvam strah?

Znao sam svojevremeno da zbog ovakvih ispada ustanem, bacim pare na sto i odem. Pročulo se Adom. Pa kada sednu kod mene, okrenu telefon naopako.

Možda je moj ego bio u modricama ili da je ona samo nepristojna, ali meni je ovo svakako nešto što najviše govori o nekome. I ogovori brate o našem odnosu. Ma prst ti gura u oko. Razumem da u ovom digitalnom dobu postoji ogromna želja da se drži korak s drugim ljudima ili potreba da se osećate polaskano kroz afirmaciju virtuelnih lajkova i komplimenata od drugih ljudi. Ali da li to zaista treba da radite kada provodite vreme sa nekim drugim? Pogotovu ako se ljubavni odnos nazire i trenutak je za korak više.

Meni sve liči da ona nije bila iz te moje priče,

Eto, nekako se sve završilo kako je moglo, jer je Marina bila jedan moj veliki promašaj u nizu.

Nisam je potom više pozivao, A ona me je jednom pozvala. Bio sam hlad, bio sam nezainteresovan i nisam bio raspoložen da se vidimo ponovo. Nemam prava nikome d anamećem svoije uslove, naročito ako se ne poznajemo. A onaj nivo poznavanja je degradirao.

I zato sam odbio njen sledeći poziv na ručak.

Život je to jako lepo organizovao jer očigledno da ima algoritam za takve situacije.

Vrlo brzo se posle Marine pojavila Isabell i posle 4 meseca u Parizu mi smo bili zagrljeni na aerotromu u Džakarti, prema ostrvu Borneo a potom Bally.

Hvala ti živote na tvojim divnim algoritmima.
☆ ☆ ☆
Hvala Vam što me čitate.

   I Z L A Z   

@ Lazar

---