Imao sam danas dva horoskopa da radim u predgrađu PAriza, i oko podneva kod perifernog bulevara sednem na bus "129" i via Montreuil. Završim jedan, i odem na drugi, i usput zakažem za sutra još jedan jer mi se više nije radilo danas a i nešto me vuklo kući. Za par minuta stiže bus i da ne bih stajao i gurao se kasnije, ja odmah sedoh pored jedne mlade cure i zablentavih se u neke svoje misli i pomalo kunjam od nočašnjeg nespavanja. Ljulja onaj bus i odjednom naglo zakoči. Od siline kočenja nagnuh se napred, ali i podigoh pogled i ugledah Nju.
Videvši je, pogled nisam skidao. I sve dok me ona nije primetila nisam ni trepnuo. S njenim pogledom stigla je i njena ljubopitljivost i radoznalost )verovatno: ko sam ja?) Kako je vreme prolazilo, jedno s drugog nismo skidali pogled i u očima se već nazirao osmeh, koji nam je na usnama već bio očigledan. Ma da sam bio u Bgd već bi mi znala i ime.... ali je igra pogleda trajala jedno 10 min - slanje poruka i misli... šašavo, ali j e prihvatila tu igru očiju i usana,..
Htedoh da ustanem, da joj priđem onako radosnoj, ma i da je zagrlim jer "to je to" ... 1, 2, 3, 4,... leptira, kakvo crtanje, sve je jasno...Ali avaj, pored nje sedi drugarica s kojom nešto šuruje, pa sad i drugarica gleda u mene, ali pored nje i neki tip koji je onako ovlaš dodiruje. Videh njen pogled upućen devojci pored mene, ali ja odmahnuh glavom ukazujući joj da sam sam. Na šta ona nerazgovetno odmahnu glavom. Ali ja joj uputih pitanje u vezi onog tipa pored nje, ali ona sa čuđenjem odgovori mahanjem glave. Pomislih: pa što mu puštaš da te čačka ako ti je ništa. No Sad je već aurobus bio toliko pun da sam je povremeno gubio iz vida. Ne, nisam više mogao da čekam, ma pregazio bih ih sve samo da dođem do nje i odlučih. Ustadoh i krenuh prema njoj. U to autobus stade i ona sa drugaricom izađe iz busa, a ja na pola puta do nje zbog gužve. Onaj tip pored nje je nestao u međuvremenu. Ispred busa je stala i potrežila me pogledom, i vide me s osmehom,.. ja joj pokazah mobilni, i ona se udari rukom po čelu... kako da se nije setila ranije i pokaza rukom na onu curu pored mene jer je mislila da je sa mnom (a ja mislio da je onaj tip njen...).... Uto bus polako krenu, i ja nabrzaka ispisah svoj broj telefona na voznoj karti i bacih je kroiz prozor.
Ne znam da li je videla moj gest,, ali sam video kako je mahnula. A kako je bus odmicao , tako mi se sve više budio nemir.
Došlo mi je da pojedem onaj autobus. Sišao sam na sledeću stanicu s željom da se vratim na mesto gde jer izašla i imao sam sreće, jer je iz suprotnog smera naišla nova 129. Ubrzo smo stigli, ali nje tamo nije bilo, a onda sam potražio kartu koju sam bacio, ali ni nje nije bilo...
Bože, da li ću je sresti ponovo?
... Setio sam se gde je ušla u bus, a znam gde je izašla.
Dovoljno je...

   I Z L A Z   

@ Lazar

---